Da li vas obliva hladan znoj već i na samu pomisao o letenju avionom, držanju govora pred mnogo zvanica ili susretu sa agresivnim psom? Možda vas plaši i nešto što se smatra običnim, poput odlaska na žurku? Vi onda pripadate velikoj grupi ljudi koje muči neka specifična fobija, opsesivno-kompulzivni poremećaj, ili posttraumatski stres.
Strah je prirodna (i korisna) reakcija na opasnost. A fobija je – preterana reakcija na situaciju koja realno i nije baš tako opasna. Pa ipak, uopšte nije lako izboriti se sa fobijom.
Glavni razlog je to što većina ljudi reaguje na svoju fobiju tako što je – potiskuje, a predmet svog straha izbegava. Bez obzira na to da li se bojite govora pred publikom ili zatvorenog prostora, potiskivanjem svog straha samo ćete ga povećati.
Stručnjaci kažu: negativne i fobične misli vode ka izbegavanju svega što ima veze sa vašim strahom, a trud da sve to izbegnete vodi ka – negativnim i fobičnim mislima. Ako se nađete u tom začaranom krugu, onda zapravo mislite o svojoj fobiji sve vreme.
Jedan od načina da se izborite sa svojom fobijom može biti kognitivno-bihevioralna terapija. To je oblik psihoterapije koji pomaže pri promeni ponašanja i misli kod depresivnih osoba. Psihoterapeuti koji se bave ovom vrstom terapije tvrde da loša osećanja počinju lošim mislima, tako da su – loše misli ono sa čim treba da se suočite. Ako to učinite na pravi način, savladaćete bilo koju fobiju.
Kognitivna bihevioralna terapija poznata je već dekadama, ali je među terapeutima postala popularna poslednjih godina. Ranije je ključno mesto imala terapija frojdovskog tipa, u kojoj su vam terapeuti pomagali da pronađete uzrok straha u svojim potisnutim sećanjima iz detinjstva.
Kognitivno-bihevioralna terapija akcenat stavlja na „ovde i sad“ – dakle u centru pažnje je naše percipiranje sopstvenog straha u sadašnjosti. Još jedna dobra osobina ove vrste psihoterapije: ne podrazumeva lekove.
Ranije su psihoterapeuti fobičnim pacijentima često prepisivali lekove – antidepresive (zbog kojih možete osećati pospanost i druge neprijatne posledice). Loša strana lekova: oni će vas umiriti samo na neko vreme i tako doneti kratkotrajno olakšanje – ali lekovi vas neće oslobodiiti fobije.
Učinite prvi korak: definišite tačno čega se bojite, da biste znali protiv čega se borite. Potom zamišljajte situacije u kojima se vaš strah ispoljava. Svaki put zamišljajte malo bolji ishod i postepeno oslobađanje od straha.
Kada se kasnije zaista nađete u takvoj situaciji, imaćete osećaj da ste već prošli kroz to, i biće vam malo lakše. Čitav ovaj proces, naravno, ne odvija se naglo, već postepeno, mesecima. U slučaju težih fobija, ako ne uspevate sami da rešite problem, obratite se stručnjaku.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Imam problem i ne znam kako da ga rešim. Imam neku vrstu fobije od zatvorenog prostora, na primer, kada uđem u autobus, imam osećaj kao da ću da se ugušim, da nemam dovoljno vazduha, počinju dlanovi da mi se preznojavaju i kreće srce jače da mi lupa, hvata me panika. Ako ima neko neki savet, molim vas, pomozite mi.
Prvi put se javljam. Već par godina patim zbog anksioznosti iz koje se razvila depresija. Koristila sam i lijekove (antidepresive i anksiolitike), ali nakon prestanka terapije simptomi su još jače izraženi, ali sada i uz stalne negativne misli (izgubit ću kontrolu nad sobom, poludjet ću itd). Sada pokušavam sa kognitivno bihevioralnom terapijom. Bila sam na samo jednoj terapiji i već naučila neke stvari, ali teško mi je sa ovakvim simptomima da ih primjenjujem. Pokušavam, ali mi ne uspjeva, možda treba i vremena da se sve složi. Da li je neko imao iskustva sa ovom terapijom?
Prvi put ostavljam svoj komentar uopće. Međutim, kako tragam za sajtovima koji tretiraju temu borbe sa strahovima, naišla sam na ovu stranicu. Želim odgovoriti djevojci koja ima problema sa drhtanjem usne tijekom paničnog napada. Ne boj se, ne boj se ni kada ti usna drhti, budi ponosna na sebe! Takva kakva jesi, ti si jedinstvena na ovom svijetu! Prihvati sve svoje simptome kao dio sebe. Samo tako ćeš ih pobijediti. Ne boj se ljudi, idi im slobodno u susret. Za svakoga od nas postoji neko ko će nas razumjeti i prihvatiti onakve kakvi jesmo. Ima ljudi koji mucaju, pa šta? Je li to znači da su manje vrijedni? I ja se borim s napadima panike i strahovima (ponekad me blokiraju do te mjere da ne mogu normalno funkcionirati. I opet idem dalje. Ne smijem kod zubara – pa ipak idem, i to redovito, ne smijem kod frizera, a svaki ponedjeljak idem na feniranje. Za inat, i svaki put se osjećam kao pobjednik. Glavu gore i idi u prvi kafić sa drugaricama, za inat! Ti to možeš, kad prestaneš obraćati pažnju, samo od sebe će prestati, vidjet ćeš… Samo hrabro i znaj da nisi jedina, pozdrav svima.
Imam anksioznost od koje patim duže vreme i smatram da bez problema mogu da je pobedim, međutim, moj problem je to što mi se trese gornja usna kada imam napad. Taj mišić gornje usne mi igra i to se vidi, i to i drugi vidi, a ja se osećam odvratno kad mi se to dešava i zbog toga se i plašim toga… Probala sam da se izborim s ovim strahom jednom prilikom, i dok sam bila sa jednom osobom u kafiću, usna je počela da se trese, a moja drugarica je crkla od smeha i nabila mi jos veći strah 🙁 Od tada imam najstrašniju anksioznost i ne smem da gledam ljude dok pričam s njima da usna ne bi počela da mi se trese, a samim tim se trudim da odgovaram što kraće moguće a i smatram da će sve ono što ću reći bilo kome da bude glupo i odajem utisak hladne, uzdržane i totalno odbojne osobe, a volim ljude i najsrećnija sam kad sam s njima! Ne znam šta ću s tom usnom? Sve ostalo mi nije problem i znam čak i razlog svoje anksioznosti. Pomozite, molim vas 🙁
Ja se borim sa anksioznošću već godinu i nešto više, išao sam kod psihijatra i psihologa, mislim da oni uopšte ne mogu da pomognu toliko koliko možemo sami sebi. Moramo da naučimo kako da se borimo sa svojim strahovima. Ja sam imao čudne napade panike recimo kada idem sam noću, plašim se da će mi se nešto desiti, da ću se šlogirati ili doživeti srčani udar, tako isto i kada sam vozim auto, iznenada mi lupa srce, oblije me znoj, prestravim se skroz čudno… Ali borim se i izaći ću na kraj sa ovim čudnim strahovima.
Ja se već godinama borim protiv anksioznosti. Išla sam čak i na hipnozu, koja mi je vrlo malo umanjila tegobe, ali ne dam se, jača sam nego ikad i izguraću do kraja i iskoreniću taj strah od straha ZAUVEK!
Te fobije, od mnogo čega, mogu nastati i konzervativnim vaspitanjem dece, a koje se ne može tako lako iskoreniti i odbaciti. Jaka volja i podrška nekog bližnjeg u tome može pomoći mnogo. Konzervativna vaspitanja roditelja mogu i najčešće izbace ili deformišu stav osobe, a često i deformišu samu ličnost osobe. Ta njihovs težnja za finoćom, pažnjom, dobrotom, dovodi do deformisanja dece koje je prisutno tokom celog života. One jače ličnosti se na neki način odupru, naravno, oni koli vide grešku roditelja. Nažalost, malo je takvih osoba i one osećaju teret mladosti, a ne mogu se osloboditi i padaju u depresiju, hvata ih strah itd. Smatraju da nisu postigli cilj, kako su ih roditelji učili.
Ja sam imala jednu neobičnu fobiju. Kada vozim kola, znači kada sam ja vozač, morala sam bar malo da otvorim prozor, pa makar bio napolju i veliki mraz. Ako ne bih otvorila prozor makar pola santimetara, meni bi u roku od nekoliko sekundi pozlilo – pocelo bi da mi lupa srce i da se gušim. Znači – ako su svi prozori na kolima bili zatvoreni, ja uopšte ne bih mogla da preživim u kolima i kada ih ne bi otvorila, ja bih umrla. I to je tako trajalo nekoliko godina. Međutim, od pre godinu i po dana ja sam počela da ne primećujem da li je prozor otvoren ili ne, ako je zatvoren, meni to uopšte nije smetalo, vozim od tada auto i sa otvorenim i sa zatvorenim prozorom. Jednostavno, ta fobija je nestala sama od sebe. Šta je to doprinelo da nestane – ne znam. Ja nisam ništa preduzimala po tom pitanju, nisam pila nikakve lekove, nisam išla kod lekara zbog toga. Može biti da sam jednostavno na to prestala da obraćam pažnju. Ali i tada, kada sam imala taj problem, ja ni tada nisam obraćala pažnju na to, na primer, nisam odmah pri ulasku u kola gledala da li je prozor otvoren ili ne, međutim, iako nisam znala da je prozor bio zatvoren, meni je samo počelo da biva loše i ja u tom trenutku malo, za pola santimetra odškrinem prozor i odmah se povratim i osećam se normalno.
Imala sam težak period boreći se sa strahom, ali mislim da sam u većem delu otklonila taj problem. Znam da ima puno ljudi koji prolaze kroz meni poznatu situaciju. Budite jaki, leka ima.
Cenim što postoje i ovakve teme. Ja imam strahove koji me mnogo koče u životu i imam dosta prijatelja koji ulaze u svet strahova. To je očajno i mnogo mi znači kada pročitam nešto o tome, pogotovo ako piše da se uspešno leči. Želela bih od srca da svakom svaki bezrazložan strah nestane. Pozdrav!
Pošto se i ja borim sa nekom vrstom fobije već godinu dana, ovakvi članci mi mnogo pomažu da razumem svoj strah i nekako ga „pobedim“.