Evo jednog opisa napada panike žene koja ga je iskusila: „Ležala sam u krevetu, gledajući u tavanicu, pokušavajući da zaspim. Odjednom, preplavila me je užasna nervoza, mišići su mi se ukočili poput čeličnih šipki, a moje srce je lupalo kao da će da eksplodira. Pomislila sam na tri stvari: počinjem da gubim razum, uradiću nešto nerazumno ili – možda umirem. Bila sam preplavljena željom da pobegnem sa tog mesta, iz svoje spavaće sobe. Ali – nisam mogla da se pomerim. Strah me je paralisao – kao kada stupite na kolovoz i ukočite se jer vidite automobil koji juri ka vama. Samo što u mojoj situaciji nije bilo automobila – opasnost je bila samo u mojoj glavi. Četrdeset pet minuta kasnije bilo je gotovo. Nisam znala šta sam tada doživela, ali sam iz razgovora sa stručnjakom saznala da je bila reč o – napadu panike.“
Po definiciji, napad panike je snažan neobjašnjivi osećaj da smo u opasnosti. Taj osećaj javlja se naglo i neočekivano, u svom najvećem intenzitetu traje 10 minuta, i prate ga bar četiri od sledećih simptoma: ubrzano lupanje srca, preznojavanje, drhtavica, kratak dah, bol u grudima, osećaj šoka, mučnina, vrtoglavica, strah da ćemo poludeti, izgubiti kontrolu ili umreti, kao i iracionalno osećanje da svet nije stvaran ili da je naš duh odvojen od tela.
Napadi panike nisu tako retki kao što se misli. Stručnjaci procenjuju da ih oko četvrtina populacije ima bar jednom u životu. Oni se javljaju iznenadno, ali im prethode neki veoma stresni doživljaji, koje je osoba iskusila ranije, i to čak pola godine ili godinu dana pre napada panike. Osobe koje često imaju napade panike i to im je dijagnostikovano kao psihološki poremećaj, pretrpele su stres, poput gubitka drage osobe, gubitka posla, selidbe ili razvoda. Ponekad čak i venčanje ili trudnoća mogu biti izazivač napada panike, kao i sve što predstavlja veliku promenu u odnosu na dotadašnji život. Stručnjaci kažu: „Kada vam se život u velikoj meri promeni u kratkom vremenskom periodu, lako je izgubiti tlo pod nogama.“
Svi ljudi doživljavaju velike promene, od toga se život i sastoji, zašto onda neko na promene reaguje paničnim napadom? Odgovor je složen i ima veze sa hipersenzibilnošću nekih osoba, kao i sa promenama u hormonskom sastavu.
Šta učiniti?
Klasična psihoterapija nije uvek rešenje, kao ni uobičajene tehnike savladavanja stresa (joga i meditacija, na primer).
Bolje je da se pripremite za same napade i dočekate ih svesniji njihove prave prirode. Napadi panike vam neće naškoditi (ma koliko bili neprijatni dok traju). Oslonite se na bližnje – nek vam se nađu kad je napad u toku.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Pozz, i ja imam problema imam 28god… doduse nezz jesu li psihicke prirode… ali cesto mi trnu lijeva ruka i noga, bol u prsima, strah… i to sve traje vec 10god… to tako traje par dana i prestane. Prije sam pila Helex ali posto imam dijete izbjegavam ga. Svaki puta zavrsim na Hitnoj gdje imam povisen tlak i otkucaje… EKG uredan svaki puta. Bila sam i kod kardiologa i tamo je opet raden EKG koji je bio dobar. Ali ja i dan danas imam osjecaj da umirem… tesko se nosim sa time :/
Molim vas Svi koji imate napad da mi kazete sta koristite za smirenje nje?
I ja sam kao trudnica dozivljavala pakao od panicnog a ne smiju tablete. Dodjem jedan dan kod doktorice ginekologa sva uspanicena da trazim pomoc i ona meni kaze kakav panicni jesi ti luda, jel imas razlog za to? Ja kazem ne sve je ok al ovo me ubija. Ona kaze ne glupiraj se nosis zdravu bebu necu da te vidim odje i posle toga ja odem kuci i nikad vise. Evo 5 god al opet me pocinje drmati s vremena na vrijeme…
Dragi svi, glavna stvar je da se prestanite da se plašite tog stanja. Odlazak psihoterapeutu obavezno predlažem jer osnovna stvar ovog poremećaja jeste nedostatak poverenja u sebe. Uz dobrog terapeuta, stičete ponovo poverenje u nekog, a onda, uz uspehe u savladavanju napada panike, dolazite do poverenja u samog sebe, što je glavna stvar cele priče. Srećno.
Ovo me je jako zainteresovalo. Ja od napada patim već 14 godina. Kao živim normalno, ali nije to to… Možete li mi napisati ko Vam je na kraju postavio tu dijagnozu?! Hvala unapred, Iva
LEK ZA ANKSIOZNOST, A NEKAD I NAPADE PANIKE Ljudi, ja sam 25 godina patio od anksioznosti i ove godine sam resio problem. Nasli su mi „Pyrrole Disorder“. Uvek sam imao povisen bilirubin, a sad su nasli i povisen (HPL) hydroxyhemopyrrolin-2-one. To je znak slabijeg rada jetre pri reciklazi crvenih krvnih zrnaca. Problem je sto HPL vezuje za sebe Cink i Vitamin B6, pa kad izmokrite ovaj toksin izgubite i Cink i Vitamin B6. To vremenom dovodi do manjka vitamina B6 i Cinka koji su kljucni za rad nerava i pravljenje GABA, Serotonina, Dopamina i ostalih amino kiselina u mozgu i nervima. Tako da zbog hronicnog nedostatka GABA amino kiseline, nervi ne mogu da stopiraju signale i nastaje stalna uznemirenost. Lecenje je povecanje unosa Cinka i Vitamina B6. Kompletan tretman ukljucuje i Unos Aktivnog Vitamina B6 (P5P), vitamina C, D i E, Magnezijuma i Omega 6 ulja. Uz to se dodaje i Mangan, jer je posledica same terapije gubitak Mangana. Terapija traje 3 meseca, jer se nervi vrlo sporo regenerisu, kad upadnete u nedostatak vitamina B6 i Cinka. Evo vec cetiri meseca uzimam vitamine i sve je super. S obzirom da sam se patio 25 godina i da su anti depresivi sve slabije delovali ovo je za mene fenomenalno. Prema studijama 80% anksioznosti i depresije su sbog ovoga. Neki to imaju hronicno a neki upadnu u ovo stanje i kad se izlece bude im skroz dobro. Oni koji imaju genetski problem sa radom jetre kao ja ce morati stalno da uzimaju vise Cinka i Vitamina B6. Kao privremenu pomoc dok vitamin B6 i Cink ne pocnu da deluju mozete da uzimate GABA amino kiselinu direktno i to ce vam dosta olaksati tegobe. Takodje moze da se uzima i manja kolicina l-triptofana za bolje raspolozenje, ali nedostatak GABA amino kiseline je uzrok anksioznosti. Oralinim unosenjem mozete da olaksate simptome. GABA amino kiselina ne prodire u nerve, zbog barijere izmedju nerava i ostatka tela, ali moze da ublazi bolove i nelagodnost, jer ce nervni zavrsetci manje okidati kad uzmete GABA amino kiselinu pa ce samim tim biti i manje bola. Da bi se izlecili morate da unosite dovoljno Cinka i Vitamina B6 da bi nervi sami poceli da prave GABA. Pozdrav Valjda ovo nekom pomogne. Pozdrav
Imam već 5 godina dijagnostikovan panični poremećaj. Borba je prve godine bila odlična, ali sa gomilom lekova… Posle više godina borbe, čini mi se da sam opet na početku, javljaju se veći i drugi strahovi, bude užas, nekad lepo, ali retko… Uspeo sam da pomognem mnogim ljudima, ali sebi nikada.
Imam 39 godina. Prvi panični napad sam dobio pre 4 meseca. Kao što je neko rekao, nešto mora biti kao prekidač START, pa posle slede panični napadi. Jedno veče sam sišao iz zgrade da zapalim jednu sa komšijom, po završetku sam pojurio stepenicama u stan. Normalno je da ti srce kuca brzo kad se premoriš, što se meni desilo, ali sam u sebi rekao: „Šta bi se sada desilo da mi srce stane?“ I odjednom mi se učinilo da mi je srce stalo. Zavrtelo mi se u glavi, oznojio sam se, popustila me snaga, noge me nisu držale. Srce je poludelo, samo što mi nije iz grudi iskočilo. Sutradan sam otišao kod svog lekara, dao mi je uput za kardiološki pregled. Otišao sam tamo, ali mi je kardiolog zakazao termin kroz nedelju dana, da stavim HOLTER na 24 sata koji će mi meriti rad srca. Ok, rekoh, ja ću čekati nedelju dana, ali strah mi je ostao. Istog dana, opet mi se učinilo da mi je srce stalo, pa odmah u hitnu. Smesta su me na kardiologiju smestili i tu sam ležao 4.dana. Svi pregledi srca su bili negativni. Znači, srce je dobro. Ali meni su ostali ovi napadi panike. Svaki dan ih imam. Anksioznost me ubi. Ne volim da kontaktiram sa negativnim osobama koje me znaju nervirati i tad dobijem napade i srce počne da trči. Ne znam kako da sve ovo prođem. Mnogo sam čitao na netu o tome, ali ja prosto ne mogu. Ubi me više. Čitao sam jedan blog o napadima panike i anksioznosti. Prvih dana mi je pomogao dosta, ali sad ne baš. Bitno je da znam da sam zdrav, samo što mi je ovaj strah ostao pa paničim bez veze. To mi daje snagu da znam da su ovi napadi bezopasni i da na njih utiču negativne misli koje su moj neprijatelj i koje su lažne. Družite se sa dobrim ljudima koji znaju da vas nasmeju, a ne da vas nerviraju. Izlazite više po parkovima, idite gde su jezera, reke, u zoološke vrtove, pevajte, igrajte i smejte se, jer sve ove stvari koje sam naveo stvarno pomažu. Pozdrav svima.
Pozz. Ja napade panike imam već 10 godina. Mogu reći da prolazim pakao i da sam prolazila, naravno. Išla sam kod stručnih lica, imala terapiju od koje sam počela da haluciniram još više, i na svoju ruku sam prestala sa uzimanjem tableta. Bez obzira na to koliko nam teško bilo, i kako nam bilo, mislim da to moramo sami sa sobom da riješimo i to bez tabletica koje nas nakratko smire… Ako neko želi da kontaktira sa mnom kada mu je teško, može me kontaktirati na moj email pavicevicsanja9@gmail.com.
Ja imam 15 godina i ovo mi se dešava, ako se ne varam, već više od 3 godine. Nisam bila kod psihijatra i nemam dijagnozu depresije, anksioznosti niti napada panike. Ali po svemu sudeći, to je to. Ne želim da plašim roditelje, borim se nekako s tim. Ne dešava se često, samo ako provodim previse vremena sama, i ne traje dugo. Kad sam bila mlađa, provodila sam sate i dane plačući, bez prestanka. Valjda sam to do sada naučila kontrolisati, ali zna da mi napravi problem.
Komentare neću čitati jer vidim da je savet u prvom: „Obratite se stručnom licu“. Naime, da krenem sa pričom, moj problem je krenuo pre 5 godina. Prvo sam imao strah od srca, vezivao sam uvek strah za mesto ili hranu ili piće koje sam pio, i onda sam izbegavao dotične, iako je to u potpunosti pogrešno, plašio sam se samog straha dok se posle nekoliko meseci, a mogu reći i godina nisam navikao, strahovi su napredovali i menjali se, uvek sam se snalazio, bitno je neko zdravorazumski da vam kaže zašto vam se to dešava, strahovi i panični napadi kao rezultat istih su uvek, ali uvek posledica nezadovoljstva ili neostvarenja u nekom segmetnu života, opet uglavnom egzistencionalnom, znači, ljudi koji nisu sasvim svoji, sigurni sami sa sobom, a svesni realnosti koja ih okružuje, imaju probleme ove prirode, takve probleme može inicirati nešto, kod mene je bila prekomerna upotreba marihuane, koja je samo ubrzala neizbežno. Probao sam sa psihijatrima psiholozima i psihoanalitičarima, dao sam hiljade evra, problem nije rešen. Zašto? Zato što, ma koliko dobar i savestan i učen „stručnjak“, on vas posmatra kroz kalupe koji su propisani tim tonama knjiga koje su pročitali, čak i da prepoznaju vrlo jasno i dobro u koji vi kalup spadate, vi ste opet vi, što znači da ste u startu drugačiji od svih ostalih, jer ne postoje 2 ista čoveka na kugli zemaljskoj (pa ni blizanci)… Poenta priče je, žao mi je što moram ovako surovo da kažem, ali sami ste u problemu, možete imati nekoga (mamu, tatu, brata, sestru, dečka, devojku pa i sveštenika u krajnjoj liniji) čije će vas reči smiriti, al’ morate pogledati dublje zašto vam se to dešava i to razmišljanjem „Zašto mi organizam sada skreće pažnju?“ Jer to što vam se dešava je ništa drugo nego skretanje pažnje vašeg organizma na nešto, šta je to nešto ? To morate sami dokučiti. Možete uvek imati u džepu ili jakni ili torbi ili gde god, xalol (xanax) ili neki drugi lek koji bi vas smirio u slučaju da se strahovi nakupe i da nastane panika, al’ to je samo trenutno rešenje, a navlačiti se na te lekove i koristiti ih svakodnevno je priznavanje poraza i priznavanje nemoći. Ja sam pomislio posle 5 godina da sam svoje probleme rešio, međutim, nisam i vrlo je verovatno da ću se boriti sa njima ceo život. Sad sam zahvalan na svojim strahovima i napadima panike jer to znači da imam sam svoj privatni alarm koji mi saopštava da na nešto moram obratiti posebnu pažnju (završiti faks, zaposliti se, srediti život, platiti račune, živeti sređeno i smireno). Egzistencija je prava reč! I zdrava ishrana je ključ za dalju stabilnost (znači što manje mesa, što manje mlečnih proizvoda, što više sirovog voća i povrća, ako baš ne možemo jesti stalno sirovo, onda kuvano itd.). I još jedan savet, biti umeren u svemu krajnja je formula. I jednom godisnje na kontrole celog organizma, preventive radi.
Napade panike imam pet godina. Nisam išla na psihoterapiju zato što nemam hrabrosti za to. Prvi put pričam o ovome javno, u stvari pišem, jer ne mogu ni da pričam o tome, jer kad god krenem da pričam, meni se napad javi, a zadnjih 6 meseci su baš učestali, nekad slabiji, nekad jači zavisi gde se nalazim.
Svaka vam čast za tekst i za celokupan sajt, nisam skoro pročitala tekstove koji su me tako oraspoložili. Inače, moji napadi su počeli pre skoro godinu dana i mislila sam doslovno da ću umreti. Još uvek ih imam povremeno, ali sam znatno bolje i bolje kontrolišem sebe. Inače, nisam izlazila iz kuće skoro mesec dana, ili je to bilo samo ispred zgrade i brzo nazad, gradski prevoz nije dolazio u obzir, koncerti, bioskopi, ništa. Sad je sve drugačije, baš naprotiv teram sebe na sve to. Nadam se samo da ću se rešiti jednom toga zauvek. Veliki pozdrav.
Ćao. Ja sam Eldina. Imam 15 god. Čitala sam ovo što ste svi pisali i ne znam da li imam napade panike, ali bila sam u školi i odjednom mi je došlo da ću past u nesvjest, da ću umrjeti, i stvarno, mislila sam da će mi bit lakše ako padnem, ali nije. Traje oko 15 min. i onda kao da se nije ništa desilo. Bila sam kod doktora i izmjerili su mi pritisak, 170 sa 90, i kažu da mi srce nije u redu i kao da sam premlada i da uništavam sebe. Pijem apaurin, pa valjda će mi bit bolje, samo mi je drago da znam da nisam jedina u ovome!
Ej, super ste jer ovo znači ljudima koji pate od ovoga stanja! Ja sam imao dva teška napada, jedan pa posle sedam dana drugi, simptomi kao kod vas svih… Nisam znao šta mi se dešava, pakao! Nisam išao doktoru, već sam pokušao pomoći sam sebi i hvala Bogu, mislim da sam uspjeo, nisu mi se ponavljali napadi više, tj. dvije god. već. Ne radim više poslove sa rizikom, što sam imao običaj, i družim se samo sa pozitivnim i opuštenim ljudima, malo sam ishranu promijenio i još neke sitnice koje znače. Evo maila pa se javite ako mogu pomoći, bar podršku da vam dam, prijatelji: mihailol@live.com
Čitam ove komentare i u svakom vidim sebe. Svaki dan imam napade, nekad su blagi, a nekad vrlo iscrpljujući. Najgore je što sam svesna da je to napad panike, a svaki put me pobedi i slomi. To je strašno koliko je jako!
Dragi moji, upravo sam pročitala sve ove članke koje ste napisali. U svakom od njih sam se pronašla. Meni su se ovi napadi počeli javljati prije 7 mjeseci. Na početku, to je bilo ludilo, prolazite kroz neku čudnu situaciju, mislite na najgore, moj lječnik govori da nije ništa opasno, samo trebate da se borite protiv toga, znači kad vam to dođe, morate ići protiv toga. Meni je jako pomoglo druženje s prijateljicama, one su me u svakom trenutku nasmijavale ljepim pričama. Bitno je da samo misli promjenite na pozitvno u tim trenucima. Hvala vam puno ovom sajtu, puno bolje se osjećam kad vidim da nisam sama u ovakvoj situaciji.
Kod mene su napadi povezani sa klaustrofobijom. Dakle, pojavljuju se u autobusu, liftu, avionu… Strašno, hoću da izađem iz svoje kože, plašim se da ću poludeti, gušim se. Užasno mi je to što mi je ovaj problem uticao na kvalitet života. Borim se sa ovim već pet godina. Nisam potražila stručnu pomoć, za sada se snalazim. Pozovem muža u tom trenutku, on zna šta je, pa me nasmejava, i tako preguram. Ipak bih volela rešiti ovaj problem što pre. Prihvatam sve savete.
Dragi moji, ovo se ne može više izdržati, borim se sa tim već 4 god. Malo se bilo smirilo i ponovo opet pijem po potrebi persen na biljnoj bazi: gušenje, drhtanje ukočenost mišića, lupanje srca, čak do 160 otkucaja u min. Radila sam sve moguće nalaze i sve je u redu. Često čitam na netu o ovome i sve savete pokušavam da primenim, ali izgleda da ću da se borim sa tim do kraja života, a tek mi je 26 god. Pozdrav za sve koji se bore sa ovim. Ako neko ima bilo kakav dobar savet, molim javite.
Eh, kad se samo setim… Srećom, napadi panike su iza mene, i sad osećam potrebu da pomognem drugima da to takođe prevaziđu. Savet 1: bez obzira na to da li upražnjavate druge vidove lečenja, OBAVEZNO TRAŽITE STRUČNU POMOĆ! Savet 2: nađite ljude koji imaju ili su imali slične probleme i razgovarajte, niko vas neće razumeti dovoljno, sem ljudi koji su iskusili isto što i vi! I na kraju ako BILO KO poželi razgovor ili chat imate moj mail (sidzo_biterbuf@yahoo.co.uk).
Meni se ovo dogodilo bilo pre 2 dana. I ja sam tako ležala na krevetu, počela jako da paničim, nisam znala šta mi se dešava… Iako imam 16 godina, ja sam mislila da mi je došao kraj, da ću da umrem, pošto sam mislila da je infarkt ili nešto tako. Brzo sam probudila mamu, kao da mi lupa srce, ona mi rekla da se smirim, ali ja stvarno nisam mogla niti sam znala šta se to sa mnom dešava. Brzo sam sa njom otišla u hitnu službu, oni su mi uradili EKG, ali nisu znali šta je. Dali su mi bili injekciju i ja sam se posle jedno 10 minuta smirila. Sutradan sam išla kod svog doktora zbog otežanog disanja i on mi je rekao da moram da idem na inhalacije i da idem da vadim krv i da snimam srce. Sve dok nisam čitala neki forum i neka žena je spomenula napade panike i videla simptome: jako udaranje srca, otežano disanje, trne mi celo telo, glavobolla. Nisam mogla da verujem da tako nešto postoji, ali sad bar znam šta je to…
Meni je počelo pre tri i po meseca, možda četiri, prolazila sam pravi pakao, anksioznost, stres, psihosomatske tegobe,bila sam paralisana i po dva-tri puta u hitnoj pomoci dnevno: Siptomi koje sam imala: opšta malaksalost, osećaj da nemam noge i ruke, gušenje, bolovi i vrelina u stomaku, grudima, strujni sokovi kroz telo, jaka glavobolja, bolovi u mišićima. Idem kod psihijatra, pijem lekove već dve nedelje, malo mi je bolje, još uvek teško dišem i imam drhtavicu celog tela… Od sutra idem u dnevnu bolnicu i biću tamo od 9 do 12 h, nadam se poboljšanju, jer neću ovako da živim
Prvi napad panike sam imala sa 17 godina, kada sam videla svoju majku kako je iznose iz operacione sale. U pitanju je bio kancer dojke. Na svu sreću, preživela je i prebolele to. Ali ja sam imala utisak da ću da kolabiram; bile su mi oduzete i noge i ruke i nekako sam uspela da izađem napolje, a pošto je bila zima i vrlo hladno, to me je „otreznilo“. Za mene je taj stres bio triger ili okidač, što važi i za druge ljude. Naime, veliki stres uslovljava „slamanje“ čoveka. Zvanična medicina kaže, međutim da se nasleđuje genetska predispozicija za nastanak ovog poremećaja. U mom slučaju, je to istina – i mamin i tatin otac su patili od napada panike i imali brojne fobije. Mogu misliti kako je tek bilo njima, u onim teškim posleratnim vremenima, a okidač za njih su, najverovatnije bila dešavavanja za vreme II sv. rata. U svakom slučaju, kasnije sam upisala medicinu i u vreme kada sam bila na obnovi jedne godine (što je za mene bilo nečuveno, stoga što sam i u osnovnoj školi i u gimnaziji bila učenik generacije), počele su da mi se javljaju strahovite vrtoglavice. To je trajalo par meseci, a onda su počele glavobolje, tačnije migrene, koje su jedva reagovale na bilo koji primenjeni lek protiv bolova. Zaplet je dostigao kulminaciju u vreme kad sam spremala ispit iz farmakologije, za šta sam parcijalno i sama kriva, jer sam postavila pred sebe ogroman cilj – položiti taj i ostale ispite koji su osiguravali uslov za upis naredne godine studija. Bila je zima, praktično da nisam nigde izlazila, a i kada bih izašla iz kuće osećala bih ogromnu grižu savesti što nisam kraj knjige. Počele su teškoće sa uspavljivanjem ili, pak preranim buđenjem. Nakon sna nije nastupao očekivani odmor, već mi je svaki naredni dan počinjao osećajem mučnine, vrtoglavicom, osećajem teskobe, gušenja, činilo mi se da mi je i vid bio zamućem. Uprkos svemu, nastavljala sam da učim i opterećujem centralni nervni sistem. Konačno, jedne noći nisam više uopšte mogla da zaspim. Ležala sam u krevetu, istezala se, misleći da imam grip ili nešto slično, pošto su se naizmenično smenjivali napadi toplote i hladnoće. Sve je počinjalo nekim neodređenim bolom u predelu želuca, nalik na gastritis, a onda bi neko trnjenje „protutnjalo“ čitavim mojim telom, da bi, naposletku „to“ stizalo do glave i onda bih imala utisak da mi se um ili duh, kako god, odvaja od tela. Nekako sam izdržala do ispita, položila ga, doživevši i na samom ispitu užasavajuće iskustvo panike. Dan-dva nakon toga, činilo se da se sve vraća u normalu, a onda bi napadi počinjali iznova i iznova, tako da sam shvatila da se neki normalan mehanizam (panika pred ispit i gubljenje nakon-od čega pati većina), prosto „otkočio“ i više ne bira ni vreme ni mesto i ubija. obratila sam se psihoterapeutu i on me je pitao da li mislim, da ću se i ovog puta „izvući“ iz krize bez lekova, na šta sam mu ja odgovorila da sam isuviše umorna i da, sem toga „moram“ što pre da se vratim dotadašnjem životu. I tako je i psiho i farmakoterapija urodila plodom, a onda me je uhvatila i depresija; zbog korišćenja anksiolitika (lekova koji umiruju) počela je da mi opada koncentracija, pa sam sve gore i gore prolazila na ispitima; počela sam sve manje da cenim sebe, da bih na kraju u potpunosti izgubila samopouzdanje. Na žalost ni ogroman procenat lekara, samim tim i profesora nema „sluha“ za razumevanje ovih tegoba, te je rezultat svega taj da još uvek uzimam propisanu terapiju, odlazim na seanse kod svog psihoterapeuta, „tek“ sam apsolvent, ugojila sam se 25 kg, društveni život mi je gotovo jednak nuli i svaki preživljeni dan je za mene uspeh. Muke su počele (mislim na ove učestale, mada je i pre toga bilo „sporadičnih“) pre oko pet godina i još traju, mada daleko slabijeg intenziteta, što bi rekla jedna moja prijateljica, inače sapatnica. Evo još jednog korisnog podatka: Radi se organskom poremećaju. Naime, u mozgu postoji supstanca serotonin, odgovorna za tzv. dobro raspoloženje, a problem nastupa na ćelijskom nivou-jedna nervna ćelija stvori i pohrani sasvim dovoljnu količinu ove supstance, ali druga, koja je u neposrednom kontaktu sa ovov preko nervne sinapse nije u stanju da je preuzme iz izvesnih razloga. Na taj način se „neprerađeni“ serotonin ponovo vraća u prethodnu ćeliju i biva razgrađen, a da pritom nije obavio svoje normalne funkcije. Zato se najčešće u lečenu i primenjuju antidepresivi iz grupe inhibitora ponovnog preuzimanja serotonina (flunisan, seroxat, zoloft).
Ja imam napade panike već 4 godine. Dok pijem lekove sve je o.k, čim prestanem, posle par meseci se vrate iz čista mira. Toliko su mi već smetali da sam pomišljala na najgore. Išla sam i na psihoterapiju skoro 2 god. i sve je to super dok ja idem i razgovaram o tome, a čim prestanem, evo napada nazad, kao neka uhoda me prati. Svesna sam ja da ne može ništa da mi se desi, ali meni je jako muka i tera me na povraćanje i dobijem dijareju, što me potpuno iscrpi, i onda se toga najviše uolasim. Nažalost, moj suprug me ne razume, tako da nemam sa kim to da podelim. Što mi je još gore. sve svoje napade proživljavam sama. Nije mi drago što ima ovoliko ljudi koji imaju isti ili sličan problem, ali znam da me bar neko razume.
Ne želim to ni najgorem neprijatelju… Imam samo 18 godina, a taj napad sam, Boga mi, žestoko iskusila… Imala sam takve napade 3 meseca i nisam znala šta ću sa sobom, u životu mi nije bilo gore. Još uvek imam taj strah, da će mi se ponovo desiti… Bez ikakvog razloga sam doživela sve to… Ali u neku ruku me smiruje to što nisam jedina.
Meni je počelo sve da se dešava pre 13 dana. Napad panike je došao dok sam sedela sama u kancelariji i radila na kompjuteru. Nisu me zabrinuli toliko fizički simptomi, koliko čiinjenica da ovog trenutka moram da odem sa mesta na kome se nalazim ili ću poludeti. Spakovala sam se i otišla. Dve nedelje od tada, dala sam otkaz, vraćam se kod svojih, otkazujem stan i ostavila sam dečka sa kojim sam skoro tri godine… Sinoć mi je bilo najgore. Potpuno sam izgubila želju za životom, nisam ni u čemu videla smisao. Celu noć nisam spavala, imala sam neku groznicu… Jednostavno ne znam šta da radim? Trebalo bi da razgovaram sa psihoterapeutom, ali ne znam da li ima onih koji su bolji u toj oblasti…
Samo ne daj Bože nikome… Prolazila sam kroz taj pakao dvije godine. U posljednja dva mjeseca počelo je opet da se javlja. Udruženo sa agorafobijom, ovo stanje svodi kvalitet života na minimum. Jedna od stvari koja muku čini još gorom je što niko, pa ni najbliži, ne shvata kako je moguće da ne možemo sami da se izborimo s tim kad „nam nije ništa“ 🙁
Draga moja, u trudnoći ne smeš koristiti nikakave lekove, koliko ja znam! I ja sam trudna, a od PP patim vec 15 god, od detinjstva! Psihoterapija je najbolji lek, koji je mene izvukao posle milion neuspešnih pokušaja da se izvučem iz začaranog kruga! Bolje muku podeli sa nekim, biće ti lakše…I što pre kreneš na terapiju, bolje po tebe! Puno sreće i u terapiji i u trudnoći!
O napadima panike može diskutovati samo onaj koji je preživeo. Ja sam uzimala lek povremeno kada osetim napad, ali sada više ne znam šta ću sa sobom, jer lek ne smem da uzimam zbog trudnoće, tako da imam osećaj da ću poludeti. Da kažem nekome bliskom, misliće da sam poludela i neće shvatiti, tako da se sama borim, više ni ja ne znam kako. Da nevolja bude gora, imam i prolaps mitralnog zalistka na srcu, koji ubrzava srčani rad, što još više podstiče napade. Ako neko zna da li se išta sme koristiti u trudnoći, molim neka mi javi.
Čitajući članak kao i komentare, odmah sam se prepoznala u tekstu. Napadi panike su počeli pre 3 godine sasvim slucajno, a koliko sam shvatila, to uvek tako i biva. Na putu od firme do kuće, u nekoliko minuta, ja sam doživela pakao. Počela sam iznenada da se preznojavam, srce mi je lupalo kao ludo, telo je počelo da drhti i ja sam imala osećaj kao da ću se onesvestiti. U momentu nisam znala sta da činim, da li da ostavim korpu i pobegnem glavom bez obzira ili da pokušam da sačekam svoj red. Ne znajući šta me je snašlo, pomislila sam da je neki srčani napad u pitanju i molila sam se da stignem nekako do stana. Sve se dobro završilo u smislu da nisam kolabirala. Od tada, napadi panike mi se događaju relativno često. Pri tome, nema pravila kada i gde, ali najčešće su to javna mesta, prodavnica, kafić, gradsko šetaliste, najkraće rečeno, kada sam među ljudima.
Svi kažu da napad panike ne može da naškodi telu i da ne može da se umre od toga. Zašto sam onda ja imala jako visok pritisak kada sam imala prvi put napad panike i nisam znala šta mi je. Pritisak je bio 180/100. I vi sad meni recite da nisam mogla da umrem…
Odjednom, iz čista mira, doživeo sam strahovit napad panike. Činilo mi se da prestajem da dišem, srce je lupalo strahovito brzo, oblio me je hladan znoj, celo telo je počelo da mi trne… Pomislio sam da imam infarkt i da umirem. Sve se dešava u autobusu. Odvode me kod lekara, gde posle detaljnog pregleda konstatuju da je u pitanju napad panike. Kod psihijatra dobijam pravo objašnjenje o ovoj bolesti, kao i terapiju. Jedno vreme sam koristio lek, ali sam prestao zbog toga što me „obori“. Stalno sam pospan i bezvoljan. Prestajem da ga koristim, ali napadi panike su česti, samo smanjenog intenziteta. Tako živim iz dana u dan, u strepnji od sledećeg napada. Imam pitanje za ljude od struke: da li je moguće utvrditi tačan uzrok i okidač ove bolesti? Ko mi zaista može pomoći?
Draga Tanja, ja se pronalazim malo u tvojoj priči. Prvi napadi su mi došli pre 5 godina i tad sam odmah otišla kod psihijatra. Pila sam lekove pet godina i onda mi je bilo bolje, ali kad sam imala neke probleme i nervoze, panika mi se opet javljala i često sam završavala u hitnoj. Pre tri meseca sam otkazala tablete i sad mi je stanje najgore. Imam isti osećaj kao što si ti opisala, da mi život nije realan, ništa me ne može raspoložiti, ne mogu da jedem, da pijem, samo upadam u još veću paniku i svaki dan idem kod novog psihijatra. Sad su mi promenjeni i antidepresivi, ali najgore od sve je što nema poboljšanja.
Eto, ja sam napad panike nekoliko puta doživala i bilo je zaista šokantno iskustvo. Na par minuta mi se čitavo telo oduzme uz osećaj da to neću preživeti, i tako nekoliko puta. Često kada se unervozim jer pomislim da ne mogu da rešim nekakav bitan problem, dobijem napad mučnine, povraćanja, drhtavice.. To brzo prođe i posle mi je lakše. Naučila sam da jednostavno moje telo tako funkcioniše i da mu je potrebno malo da se „istrese“ kada svest naiđe na neki problem. Kada i svest i telo isteraju svoje, objedine se u jednu celinu i onda mogu normalno da funkcionišem. 🙂
Ja ih imam već 8 godina i kako-kad.
Ponovo sam na forumima za napade panike, zašto? Lečila sam se od istih 2 godine, cipralexom, ksalolom, individualnom psihoterapijom i psihodramom. Dobrih godinu dana lečenja nisam bila među prisutnima, to je bilo nešto između života i smrti. Sledećih godinu dana je počeo lagano da mi se vraća osećaj da sam pripadnik ove planete, ali zamućeno, kao kad se budite iz nesvesti. Napadi panike nisu bili jedino zlo, kada prođu, ostajao je osećaj koji sam gore opisala. Ja više nisam bila ja od pre! U međuvremenu sam odrađivala život, imala sam utisak iz radoznalosti, kao „daj da odradim još ovo pa da umrem“. Ništa me od toga nije radovalo, ma baš nista. Svu moju pažnju sam fokusirala na učenje, imala sam utisak da jedino to ima nekog smisla, a i odličan izgovor mi je bio da se ne bih viđala sa ljudima. U međuvremenu sam postala jedan od najboljih studenata, a da napomenem, nikad nisam volela da učim, niti briljirala na tom polju. Mahnito sam čitala, jer sam u svojoj glavi umislila da dok čitam, ne može da me napadne panika. U jednom momentu boje su mi opet postale jarke, počelo je da mi imponuje to što sam uspešan student, osetila sam da sam ponovo ona stara. Kratko sam uživala u tome, a ubrzo su krenule da me opsedaju ambicije. Kao da sam zaboravila koliko sam se slabom osećala do skoro. U glavi mi je bilo „moram da budem još bolja, najbolja“! Ja sam jaka, ja sve mogu da podnesem. Sve sam isplanirala, od septembra počinjem da radim u advokatskoj kancelariji pa ću ovo, pa ću ono. Paniku dugo nisam imala, do prošle nedelje kada sam polagala pretposlednji ispit. Sve se vratilo kao da nikada nije ni prestajalo, tri sata sam umirala ispred fakulteta. Pritisak ogroman, puls 130 bez prestanka. Sigurna sam bila da ću umreti. A sve vreme sam se skrivala da ne primete kolege. Ne mogu da kažem da sam opet na početku, ali imam osećaj kao da sam se vratila tri koraka unazad. Ponovo sam nesigurna, uplašena, ali ne onako loše kao pre. Noćas sam u krevetu imala napad panike, a mislila sam da je sa tim gotovo. Od momenta kada mi je bilo bolje, do skoro sam pomagala ljudima koji imaju isti problem da prevaziđu, da se bore. Ubeđivala ih da će sigurno proći. Bila sam im neka sigurnost, da mogu da me pozovu u sred noći da ih smirim i smiravali bi se, jer su mi verovali. Ja sam sebi verovala i prenosila to na njih, a sada se osećam ponovo tako slabo, a mislila sam da nikad vise neću. I šta sad?
I ja sam osetila sve to pre godinu dana i još uvek osećam, ali sve je to slabije i slabije. Borim se protiv toga iz dana u dan i naravno da ima napretka. Lakše mi je kada znam da ima i drugih ljudi sa istim problemom. Radujem se unapred danu kada ću se sećati ovih ružnih stvari sa osmehom na licu. Moram priznati da je ipak čudno to što se napadi dešavaju u velikoj meri ljudima koji su optimisti, analizirajući učestalost ove pojave kod različitih tipova ljudi.
Hvala vam na ovakvom dobrom članku! Najbolji ste! Puno pozdrava iz Makedonije!
Imala sam napade panike skoro godinu dana. Sve je počelo zbog teškog disanja, pošto sam ja alergična na polen. Vremenom se ta alergija odrazila na disanje i prešla u neki vid astme. Mislim da to niko ne može da razumije ukoliko to nije doživeo. Mislila sam da je to moj kraj. Sama sam se izborila s tim, nijesam išla kod doktora. Preda mnom je bilo više od pola godine mučenja, jer nijesam znala šta mi se tačno dešava. Jednog dana popričala sam sa drugaricom koja je imala iste simptome i to mi je dosta pomoglo, jer sam osjećala da nijesam sama u tome. Bez ičijeg znanja, kad bi me uhvatili napadi, pila sam tablete koje su mi pomagale. Najviše su me napadi hvatali u autobusu i tada sam htjela samo da zaustavim autobus i da bježim, imala sam osjećaj da se gušim, obuzimali su me prvo hladni pa vrući talasi, znojile su mi se ruke. Sve je to trajalo više od pola sata posle čega sam osjećala iscrpljenost i pospanost. Borila sam se koliko sam mogla i tako malo po malo napadi su nestali kad sam se najmanje nadala.
To je najgore osećanje. Meni je to počelo da se dešava kad sam izgubila majku, ali sam uporna i sad mi je bolje. Treba se boriti, a ne prepustiti.
Prolazila sam kroz pakao više od godinu dana, išla na razne preglede i ispitivanja, dok nisam saznala da su to, u stvari, bili „panični napadi“. Mogu da se dogode bilo gde i bilo kada, nema pravila, a onda nastaje haos u glavi. Meni je bilo bitno samo da u tom trenutku budem kod kuće i da nisam sama, zbog čega nisam izlazila po 10 dana i kad izađem, samo da sam bila blizu kuće. I bilo mi je sve gore i gore. Uspela sam da se izborim sa tim samo zato što sam bila uporna i stalno sam govorila sebi da moram da budem jača od toga. Počela sam da radim sve suprotno od onoga što sam radila ranije, npr. izlazila sam sama u duge šetnje i kad se desi napad, nisam išla kući, nego sam nastavljala sa šetnjom. Jako je bitno da znate da niste jedini kome se sve to dešava i da slobodno pričate o tome, jer to nije ništa nenormalno i svakom može da se desi.
Dobar prikaz onoga što se zaista događa svima nama koji smo iskusili ovo iskustvo. Pošto sam prošla taj pakao, mada je to slaba reč, a verovali ili ne, izlečila sam se, dodaću samo to da zaista ne može ništa loše da vam se desi u toku napada panike, osim same panike i to je sve. A to još nikoga nije ubilo, niti je neko sa ovim poremećajem poludeo, doživeo infarkt, onesvestio se i sve to drugo na šta najviše mislite, a znam da mislite.
Ne daj, Bože, nikome, ja ga imam 9 mjeseci. Strasno!
Članak je odličan. Niko ne zna šta znači napad panike ako ga nije sam doživeo. Najgore što možete učiniti nekome ko ima napad panike je da mu kažete „Nije ti ništa, to će proći, samo si malo uzbuđen“. To je pakao kroz koji neko prolazi i pokušajte samo da budete uz dragu osobu, držite je za ruku i pokažite saosećanje, iako ne razumete kako joj je i ćutite, jer nijedna reč nije dovoljna, sve dok to ne prođe. Najvažnije je naći uzrok javljanja paničnih napada i obratiti se stručnjaku, jer napadi neće proći sami od sebe.