Nekada je bilo jasno: članovima porodice nije se persiralo, kao ni bližim rođacima koje smo često viđali i prijateljima, već smo ih zvali po imenu. Već nekim drugim rođacima obraćali smo se sa Vi, pa ni dedu nismo zvali po imenu.
Uglavnom, persiranje se vezivalo za profesionalne i javne titule, a ne za ime sagovornika.
Danas je, međutim, persiranje odvojeno od profesionalnih titula ili prezimena: prilično je rasprostranjeno da neki zaposleni zove po imenu svog pretpostavljenog ili mnogo starijeg kolegu, ali da mu se pritom obraća sa Vi. Ili da, makar u prvo vreme, verenici zovu po imenu roditelje svog partnera, persirajući im pri tome.
Ali ono što i dalje važi jeste sledeće: ti – znači poverenje, Vi – poštovanje. Ali u većini današnjih odnosa ljudi uspevaju da unesu poverenje i tamo gde postoji poštovanje i obrnuto. Ime se dakle pominje pažljivo, diskretno i promišljeno u zavisnosti od situacije, da li se radi o ličnom ili društvenom kontekstu.
Jedno je, međutim, vrlo važno: nikada nemojte odmah prelaziti na ti ili na lično ime. Osobu možete zvati po imenu kada ona da dozvolu za to, ili Vas odmah pozove da tako činite: svaka naša lična inicijativa može se loše protumačiti i postići suprotan efekat.
Poseban slučaj, ali delikatniji, jesu – nadimci: nemojte ih koristiti osim ako odnos nije intiman. Koristite nadimke samo kada ste sa nekim nasamo; a možete ih sami smisliti za voljenu osobu. A naročito u tom slučaju nemojte bisere bacati pred svinje: intimnost je prava dragocenost.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.