Ako želite srećnu i dugovečnu zajednicu, da proslavite zlatnu ili bar srebrnu svadbu – nemojte imati decu. Ovako glasi kontroverzan „savet” Metjua Džonsona, profesora psihologije na Državnom univerzitetu u Njujorku i autora tridesetogodišnjeg istraživanja, čiji rezultat je nedavno objavljen u listu „Gardijan”.
Pozivajući se na zaključke studije, profesor Džonson tvrdi da je uverenje da su deca garancija za bračnu sreću jedan od najrasprostranjenijih mitova. Psihološka istraživanja pokazuju da odnos između supružnika postaje komplikovaniji kad deca dođu na svet. Poredeći parove sa decom i one bez potomstva, psiholozi su ustanovili da stepen zadovoljstva bračnom zajednicom pada sa rođenjem bebe, a nezadovoljstvo utiče i na druge sfere života. A pod posebnim rizikom su oni supružnici u čiji dom je roda neplanirano sletela – neočekivana trudnoća ima najveći negativni uticaj na njihov odnos.
– Rođenje bebe menja porodičnu dinamiku i način na koji par komunicira. Partneri se obično udaljavaju jedan od drugoga i energiju investiraju u bebu. Njihove dnevne aktivnosti svode se na hranjenje, kupanje, šetanje bebe odnosno odvoženje deteta u vrtić, park ili na sportske treninge. I sam partnerski odnos trpi jer supruga postaje majka, a dojučerašnji strastveni ljubavnici iscrpljeni hroničnom nesanicom, imaju sve manje vremena i volje za intimne odnose. Partneri koji su do rođenja bebe slali jedno drugom erotske poruke, sad uglavnom podsećaju jedno drugog da se iz prodavnice ne vraćaju bez čaja za grčeve i kreme protiv ojeda – kaže Metju Džonson.
On dodaje da se najveći broj majki žali da je nakon rođenja deteta ušao u socijalnu izolaciju i bio primoran da prekine karijeru. Ako se tome doda i postnatalna depresija i problemi u partnerskom odnosu, ne čudi što što raste broj žena koja odustaju od roditeljstva, zaključuje ovaj psiholog i u prilog ovoj tezi navodi podatak da je 1976. godine 33 odsto Amerikanki starosti od 15 do 44 godine bio bez dece, a 2010. godine taj procenat povećao se na 49 odsto!
Na pitanje kako komentariše ovu studiju, psiholog i psihoterapeut Nebojša Jovanović kaže:
– Sve što je vredno je teško, a pošto su deca nešto najvrednije što dobijete, logično je da je roditeljstvo najteži životni zadatak, koji traži puno odricanja i kompromisa. Međutim, često se smeće sa uma da je to istovremeno i najlepše zanimanje u životu. Pitanje je da li smo mi spremni i na nešto što je istovremeno veoma lepo, komplikovano i zahtevno ili želimo da ispunimo život drugim sadržajima – putovanjima i provodom – kaže naš sagovornik.
Ovaj psiholog primećuje da sve više ljudi nije spremno za ulaganje u porodicu i opredeljuje se za hedonistički način života koji podrazujeva odricanje od porodice. A kad dvoje takvih ljudi uđe u bračnu zajednicu i dobije dete, logično je da nastaju problemi, jer oni roditeljstvo ne vide kao izazov već kao problem.
– Kad radim bračnu terapiju sa parovima, često čujem rečenicu „Dok dete nije stiglo, mi se nikad nismo posvađali” i ta percepcija jeste delimično ispravna. Sa detetom nastaju prve svađe – ko radi, a ko zabušava i da li „mrtav umoran” kad se vrati kući sa posla mora da kupa bebu – kaže Nebojša Jovanović i naglašava da dete ne može da pokvari dobar partnerski odnos.
– Može da ga oteža i iskomplikuje, može da unese tenziju u porodicu, ali rešavanje roditeljskih problema dobre partnere zbližava a loše još više udaljava – zaključuje naš sagovornik.
Nebojša Savić ne krije zbunjenost studijom profesora Džonsona jer, kako kaže, gotova sva svetska istraživanja govore da se svaki treći par bez dece – razvede.
– Istina je da roditeljstvo nije jednostavan posao i da deca mogu da iskomplikuju bračnu zajednicu. Zato često kažem da su deca „lakmus papir” – ako beba stigne u neskladnu zajednicu, veća je šansa da će brže pući. Ako postoje pukotine, sa dolaskom deteta na svet te pukotine postaju kanjoni. Ako dvoje ljudi ne mogu da funkcionišu kao partneri, biće disfunkcionalni i kao porodica – zaključuje ovaj bračni terapeut.
(Katarina Đorđević, Politika)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Prisećao sam se ali nisam mogao da se setim dovoljno gadne reči kojom bih opisao rad nazovi dr Džonsona. Možda bih rekao da je nauka ljudska došla na dno svog ponora, ali sam se dosetio da su me uvek i iznova iznenađivali. Ljudska glupost, a pogotovo naučna, je apsolutno beskonačna i jedino je merljiva sa svojim zlim idiotlukom
Ako partnera i djecu shvatamo samo kao jednu obavezu više, koja nas podosta iscrpljuje a malo koristi i oduška pruža, onda su i sukobi na interesnoj bazi neminovni, svako traži svoje i vuče na svoju stranu osječajući se zapostavljenim ili loše tretiranim, u skladu sa onim što misli da zaslužije, a to je više pažnje, a manje brige i ograničenja. Ako, pak, vidimo nešto više u cijeloj priči kakva je porodica, a to su iskrena i odmjerena pažnja i sve što uz to ide, kako prema porodici u cjelini koju čini i brak i djeca pride; a najviše nesebična ljubav prema dijelu cjeline, a ponajprije prema sebi. Kad sebe kao ličnost i dio zajednice stavite na prvo mjesto obaveza, dužnosti, ali i prava, prema ostalima kao prema sebi, i neuskraćenog zadovoljstva kad to uspješna organizacija dozvoljava, tada se sveukupno osjećamo dobro u svojoj koži a ne kao u nametnutoj tuđoj koži koju smo samo usput negdje pokupili pa nam smeta i tijesna nam je. Kad nam je nešto tijesno, širimo se do neviđenja neodmjerenosti i odlazimo iz takve porodice… i sobom nosimo probleme sa sobom, neizgrađen stav prema rasturanju nečega što nam je u suštini najbitnije a mislimo da ćemo ga naći negdje drugo; a takođe, sve je do naše glave i onoga kako smo sve što nam išta znači posložili, i naravno, kako smo razgraničili prioritete i sebe među njima kako vidimo: žrtva ili rušitelj svega nije jedina podjela, ali je naizostavna kad je u pitanju nametanje obostrane krivice bez krivice. Krivaca nema, a ni nevinih pobjegulja, ukoliko u prethodnom životu nismo uradili sve što je do nas i što je u našoj moći… da počistimo sve u svom domu kao i ispred svojih vrata. Prljav veš se ne pokazuje uvijek, ali se pere naočigled a ne čuva kao tajna i skriveno blago samo u sebi i za sebe… da puca po šavovima u odlascima i neuspješnim povratcima na staro, jer iz svoje kože se ne može. Da, može, ali ne na taj način… nema ne silu i sve odjednom; polako, postepeno, odmjereno. Takva odluka je sigurna i djelotvorna, i na opštem nivou očuvanja porodice: podijeljene ili u cjelini, s novim i prihvatljivim momentima. Kažemo, takve su nam trenutne mogućnosti, i idemo dalje, sve do cijepanja svega lošeg u starom poretku stvari, jer to više nije na snazi. Pa, novi smo ljudi a umijemo i lijepo da sanjamo i smijemo se, radujemo se svemu novom što dolazi, ne ubijajući u sebi stalno iz početka sve staro i prošlo… e, to smo prevazišli, sad smo zreliji i ozbiljniji ljudi spremni za saradnju u svom i različitom interesu. To pokreće bezgranična ljubav.