San je svake majke da joj dete bude zdravo, ali dešava se da dete bude rođeno s nekim poremećajem ili da dobije bolest koja postane hronična. Ukoliko je poremećaj vidljiv, nije nikakva retkost da ljudi nepristojno zure, što ni majci ni detetu ne prija.
Neće svi ljudi buljiti. Biće i onih koji će se ponašati pristojno, bez zurenja, čak će i ponuditi pomoć ako im se učini da je potrebno. A biće i onih koji će s gađenjem okrenuti pogled, pa i onih koji će nešto neprijatno prokomentarisati ili neljubazno postavljati pitanja. Kako reagovati u takvim situacijama?
Neke mame su uvek spremne da objašnjavaju o kakvoj se tačno bolesti radi, koji su simptomi, nadajući se da će sagovornici, jednom kad saznaju više, postati prijateljski nastrojeni. Druge će se maltene izvinjavati što im je dete bolesno, kao da su one za to krive, ili kao da su i one i dete krivi što se uopšte usuđuju da izađu među ljude, umesto da se kriju. A neke mame će se svađati s bilo kim ko im mrko pogleda dete.
Ni prevelika ljubaznost sa svakim neznancem koji će da stane i da sluša, kao ni svađa, nisu dobro rešenje. Ne samo da to neće biti od pomoći mami već će štetiti i detetu. Ono tek treba da nauči kako se izlazi na kraj s onima koji ne prihvataju da je ono drugačije – a, posmatrajući majku, dolazi do zaključka da svima treba da objašnjava detalje svoje bolesti, ili da se svađa, ili da se izvinjava za to što postoji i što se ne krije negde kad je već takvo (da se, valjda, „preosetljivi“ ne uznemire kad ga vide).
Tu nije loša ideja slediti onaj savet koji se uvek daje deci: ne pričati s nepoznatima. Naravno, taj savet se neće doslovno slediti, ali u velikoj meri bi mogao. U praksi, to znači da u najvećoj meri treba ignorisati zurenje nepristojnih, kao i neprijatne komentare. Objašnjavanje je u redu, ali samo kad se radi o osobama koje se pristojno ponašaju, učtivo pitaju i deluju iskreno zainteresovane da saznaju o čemu se radi. Objašnjavanje ostalima je gubljenje vremena i više ima funkciju izvinjavanja nego informisanja – a niko ko ima neki poremećaj ili bolest nije dužan da se zbog toga izvinjava.
Bolesno ili zdravo, dete je divno, postoji na radost svojih roditelja, i roditelji se ponose njime. Ne dopustite nevaspitanima i „preosetljivima“ da vas ubede u bilo šta drugo. Hrabro!
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Odavno više nisam dete, ali mi je sam pogled ne naslov ovog teksta privukao pažnju. Naime, i ja sam bila dete u koje su svi buljili zbog teškog hoda. Svi su me uvek smatrali drugačijom, maltene su moju fizičku retardaciju povezivali sa mentalnom, a mnogi to i sada čine. Znam kako to boli. Sada sam sama sa majkom. Ne izlazim iz kuće, jer je došlo do toga da više ne mogu da se krećem. Potpuno smo prepuštene sebi, ona u godinama, a ja nemoćna. Sve je i previše teško, ali verovatno najviše boli ponašanje komšija u zgradi, koji znaju da sam završila i fakultet, ali, eto, žele da nas izbace iz zgrade, jer valjda ja remetim njihov miran san, nemoj da nam zatreba pomoć, šta li?! Ali, eto, bez obzira na svoje godine, obrazovanje i sve ostalo, ja i danas ne znam kako da se ponašam u slučaju kada ljudi bulje ili kada se lepo ponašaju i normalno me prihvataju, jer sam jednostavno zbog takvog ponašanja sredine naučena da sve prihvatam sa rezervom. Ali i ja sam osoba sa normalnim željama i potrebama, osoba kojoj je i ljubav potrebna, mada niko sem moje majke to ne shvata. Pozdrav!
Zaista su neki ljudi nevaspitani kad bulje u neko bolesno dete. Meni kao odrasloj osobi to smeta, pošto sam bolesna. A kako je detetu koje ne razume ili razume zašto ti ljudi bulje u njega? Ja ponekad budem malo grublja, mora se i tako. Oni ne znaju da su deca dar od Boga, a i u životu čovek ne zna šta ga čeka. Majke, budite jake i hrabre, vaša deca su vaše blago, kako god izgledala. Izgled ne čini čoveka, već duša, a njihova je čista, naspram tih koji tako bulje.