Pretnja se obično smatra najavom kazne koja bi trebalo da usledi ukoliko se dete ne ponaša na neki određen način. Tako gledano, pretnje ne predstavljaju ništa loše u vaspitnom smislu, ali problem može da nastane ako se suviše često i neadekvatno njima služite. Kao što naslućujete, nije pitanje da li treba da pretite, već kako, kada i koliko često to da činite.
Koristite pretnju samo kao vaspitno sredstvo koje dolazi na kraju, pošto ste sve drugo probali: dogovor, opomene, ignorisanje neželjenog ponašanja i slično. Izaberite dve ili najviše tri najvažnije stvari koje ne tolerišete svom detetu i samo za njih koristite pretnje. Ako svakog časa zbog nečeg pretite, izgubiće se svaki smisao toga što činite.
Pretite samo kaznom koju ste u stanju da sprovedete! Ukoliko su vam pretnje prazne, dete će s vremenom prestati da veruje da ćete ga stvarno kazniti, čak i kada to zaista budete nameravali. Nikada, ali zaista ni pod kakvim okolnostima, nemojte svom detetu pretiti da ćete otići od njega ili da ćete ga negde ostaviti samog! Takve izjave nisu pretnje, već žestoko odbacivanje deteta i one ozbiljno ugrožavaju razvoj dečje ličnosti. Uvek se kao roditeljski par usaglasite oko pretnji, tako da se ne dogodi da jedan roditelj upotrebi pretnju, a drugi ostane „neutralan“. Time zbunjujete dete i delujete mu kao da ne znate šta hoćete.
Iz svega ovoga može se zaključiti kako da vam pretnja „uspe“, a kada vam to jednom pođe za rukom, nećete morati da je primenjujete svakog časa. Štaviše, ako sve pođe kako treba, nećete ni morati da pribegavate ovom vaspitnom sredstvu. Trebalo bi da razmislite i o drugim mogućnostima koje vam stoje na raspolaganju, kao što su, na primer, nagrade i pohvale za željeno ponašanje – videćete koliko će se potreba za pretnjama na kraju smanjiti, možda čak do mere da vam više i neće biti potrebne.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Stavljanje u izgled nečeg lošeg ili čak stvarno to loše neće vremenom smanjiti potrebu za upotrebom ili primjenjivanjem istog, nego, naprotiv, strah od istog i stalnu prijetnju. Čuvate se, vaš autoritet, nabijanjem straha slabijem od sebe; a u paru i složno ili ne, to vam je dilema jer „zajedno smo jači“ da ne bude zabune šta želimo da postignemo. Alal vam vera, kakva „strahovlada“ prema nezaštićenim od vašeg „nasrtaja“, a da li će se ponoviti zavisi samo od vas, samo što ste već diskredibilitovani čak i od sopstvenog djeteta. Kao takvi roditelji koji samo stavljaju nešto u izgled, a onda možda to i ostvare, niste drugo ni zaslužili. Vidjećemo i dogovorićemo se, je l’ da?! I ko ste, uostalom, vi da nekom nešto uskraćujete, ili ne; dijete „vlada sobom“ i svojim suzama, a ne vi. Bolja je i „neutralnost“, makar i prividna, kao vi sami, ali ostavlja prostor za iskazivanje sopstvenog, iako još malenog, bića; jedinstvenog i samo svojeg.