Neku vrstu patologije govora ima 70 odsto dece u Srbiji, više od trećine koja imaju između 3 i 4 godine, ne priča. U tom uzrastu sve je veći procenat najmlađih sa poremećajem ponašanja iz autističnog spektra. U dijalogu sa roditeljima deca u proseku provedu 5 minuta nedeljno. Sve ovo je strašni bilans života sa tehnologijom i „novim normalnostima“.
Šta se događa sa detetom koje ne progovori na vreme, ne može da komunicira, da izrazi svoje želje i osećanja?
Teškoće nosi u vrtić, školu, ima problem sa čitanjem, pisanjem, ne može da se socijalizuje. U većini slučajeva ova deca imaju neadekvatne emocionalne reakcije, hiperaktivna su, agresivna ili autoagresivna.
Zašto deca ne govore
Prof. dr Mirjana Sovilj, direktor Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora kaže da je nerazvijanje govora uslovilo više faktora, ali je najviše uticala moderna tehnologija. Ona jeste u funkciji ljudskog razvoja, ali nije za svakoga, u bilo koje vreme. Tablet i mobilni telefon su na bebinim kolicima, krevetiću, na stolu u vreme obroka.
„U anamnezi naše dece koja imaju problem u progovaranju i govoru, stoji da su prosečno pet do šest sati dnevno ispred nekog digitalnog uređaja. Pogledajte trenutak kada majka hrani dete, a tablet je ispred njega. Dete treba da vidi tanjir sa svojom hranom, treba samo da pokuša da napravi pokret donošenja do usta, svega je toga lišeno. U pasivi je, ne vidi hranu, ne priprema digestivni trakt njenim gledanjem, a proces varenja se priprema pre prvog zalogaja, kod njih je to sve poništeno“, upozorava dr Sovilj.
Ona dodaje da je nepripremljen sistem organa za varenje uvučen u virtuelnu stvarnost, što dovodi do raznih metaboličkih oštećenja, narušava se ravnoteža korisnih bakterija koje treba da se nađu u digestivnom traktu. Kada majka progovori, dete se trgne, proguta, ali nije svesno žvakanja, ukusa, mirisa.
Tehnologija deci oduzela ruke
Ona kaže da je izuzetno važno da beba prvo samostalno jede svojim prstićima, zatim da nauči da drži kašiku i da prinese hranu ustima. Svi ti pokreti se preskaču dok dete ne poraste, a roditelji ne znaju da i ove radnje utiču na razvoj govora.
„Šaka i jezik zauzimaju najveći prostor u našoj neuralnoj mreži, takozvana Penfildova šema je odavno poznata, ta koordinacija ustvari je jedan ogroman fundament za naš dalji razvoj kao homo sapijensa. Dete danas skroluje, koristi jedan prstić, sve drugo je preskočilo. Da ne govorim o konstruktivnim, didaktičkim igračkama, gde treba da upotrebi svih 10 prstića, jer su šaka i prsti u dubokoj korelaciji sa jezikom“.
Doktorka Sovilj dodaje da se deci danas melje hrana, jer je, kako kaže, to komfornije za majku, brže nahrani dete. Ali roditelji bi trebalo da budu svesni da, ako se u tom uzrastu ne posvete detetu, jer nemaju vremena, kasnije će morati da posvete dugi niz godina da isprave greške koje su napravili na početku.
Kako znati da nešto nije u redu
Da sa komunikacijom deteta nešto nije u redu roditelji mogu da detektuju pre prve godine, zato što komunikacija nije samo reč, ona se između majke i deteta razvija mnogo ranije, u prenatalnom periodu. Veoma rano je moguće uočiti da li je sa detetom sve u redu.
„Roditelji vrlo rano mogu da vide da nema kontakta očima, da dete nema razvijenu fazu gukanja, plač mu je monoton, pa majka ne može da prepozna šta je u pitanju, da li je mokro, gladno ili ga nešto boli, da je dete uznemireno do tog nivoa da plače neutešno i dalju i noću. To su ekstremni slučajevi, ali su sve pokazatelji. Dete nema takozvani babling, tepanje i prve socijalizovane reči u prvoj godini“, kaže dr Sovilj.
Ona dodaje da stručnjaci iz različitih škola, odnosno pravaca prave dodatnu pometnju o tome kako dete treba da se razvija, zato što razvoj govora ide paralelno sa senzomotornim razvojem, ali da je jedno sigurno, dete bi trebalo da počne da komunicira sa godinu do godinu i po dana, a u trećoj godini mora da ima razvijenu funkcionalnu osnovu govora, da započne dijalog, postavlja pitanja, daje odgovore, da zna pesmice.
„Stručnjaci uglavnom kažu, progovoriće, ne brinite, vidite kako je napredno, čak i defektolozi ne brinu do četvrte godine. Onda se majka upućuje da porazgovara sa psihologom, jer „nema pravi uvid u stanje deteta“. To su velike obmane. To su stavovi ravni zločinu, jer, verujte mi, 90 odsto roditelja koji dođu u našu instituciju nam u anamnezi kažu da su već u trećem mesecu primetili signale o kojima sam govorila, a da ni pedijatar, ni drugi stručnjaci to nisu registrovali, prihvatili, svi su se povlačili i čekali“.
Pet minuta razgovora nedeljno
Sagovornica Sputnjika ističe da sve što je komunikacija počinje u prenatalnom periodu, ako tu dođe do pomeranja, od transgeneracijskog uticaja našeg roda kroz genetiku razvoja tokom trudnoće, ali i kasnije kada prva reč treba da bude socijalizovana, sigurno će biti problema.
„Neće svako dete koje ima poremećaj govora ući u nasilno ponašanje. Imamo period kada majka ispod srca nosi to dete, zove se „maternji jezik“. Istraživali smo dugi niz godina ponašanje deteta u utrobi majke, kako njen glas utiče na njegovo ponašanje, ali i okolina. U tom periodu ponašanje okoline i ponašanje majke daju uporišne kamenčiće, oslonac, naš temelj, kako ćemo se ponašati tokom celog života. Neurotična majka, frustrirana, koja ima kratak fitilj, rađa takvo dete“.
Dr Sovilj kaže da u razvijenim zemljama sveta deca u dijalogu sa roditeljima provedu 5 minuta nedeljno. Ne u kvalitetnom, već u bilo kakvom dijalogu. Roditelj se pretvorio u prevoznika deteta od sekcije do sporta.
Sagovornica Sputnjika podseća da ne komuniciramo samo rečima i očima, već i kroz našu tečnost i energijom. Na polju ovih saznanja Institut za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora radio je istraživanja o tome kako molitva i dečija pesmica utiču na energetsko stanje osobe, sa stručnjacima Ruske akademije nauka i Ukrajinskim univerzitetom.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Ovaj Institut je skoro uništio moje dete i pre svega moje samopouzdanje kao roditelja a sve u cilju da uzmu što više novca. Hvala Bogu, moje dete je odraslo u normalnog dečaka koji govori dva jezika i uči treći, sasvim normalno komunicira i ide u školu. Kada smo ga doveli kod ovih „stručnjaka“ oni su mu postavili takvu dijagnozu, da smo bili očajni a imao je samo 3 godine. Ako odvedete dete u ovaj Institut garantovano će ga proglasiti disfazičnim, autističnim, itd. itd. Terapije naplaćuju papreno. Sreća u nesreći da mi nismo imali taj novac pa smo ga odveli kod logopeda u našem gradu koji je pomogao onoliko koliko je trebalo. Ne znam kakvo dete, koliko elokventno treba da bude da bi ga ovi ljudi proglasili normalnim? Strašno je kolikom pritisku su izložena deca a i roditelji danas da dete uklope u određene kalupe i tzv. razvojne tablice. Ne kažem da ne postoje poremećaji govora i autizam u velikoj meri danas zbog razvoja informatike i izloženosti digitalnim sadržajima ali sa druge strane i pohlepa i nerealna očekivanja ovakvih stručnjaka. Kao da sva deca moraju da se razvijaju isto, uče isto, kao da su roboti. Kao da dete u petoj godini mora da čita, piše i vodi filozofske rasprave. Sve u cilju da učitelji i nastavnici rade što manje. Ili da se terapije kod logopeda i lečenje naplaćuje što više. Razmislite malo o tome.