BEOGRAD – Beogradska publika imaće priliku nakon 13 godina da uživa u muziciranju legendarnog virtuoza na violini Šloma Minca 19. novembra na „Kolarcu“.
U pratnji pijaniste Itamara Golana, Minc će na koncertu, u produkciji Centra beogradskih festivala, izvesti kompozicije Bramsa, Debisija, Franka, ali i premijerno svoju autorsku kompoziciju.
U razgovoru za Tanjug, Minc se prisetio svog prvog dolaska u Srbiju devedesetih, koji je zauvek zapamtio.
„Najsnažnije sećanje koje me veže za vašu zemlju je moj prvi koncert devedesetih. Zajedno sa orkestrom, zadesili smo se u poslednjem vozu koji je išao iz Hrvatske za Srbiju. Bilo je ratno stanje, tenzija je rasla, iz kupea su izlazili i ulazili policajci. Bilo je neprijatno cele noći, te nismo oka sklopili. Bili smo i fizički i psihički iscrpljeni, ali smo ipak održali koncert sutradan“, evocira uspomene violinista.
Iako je želeo odmah po dolasku u Beograd da uđe u avion i vrati se kući, kako kaže, ispostavilo se da mu je odluka da ostane i stane na scenu donela nemerljivo iskustvo.
„Sećam se publike koja nas je dočekala vrlo emotivno. Svi su bili gostoljubivi, iskreni i entuzijastični, što se i ponovilo kada sam došao drugi i treći put“, kaže i dodaje da je zato vrlo srdačno prihvatio poziv da ponovo nastupi u srpskoj prestonici.
Posebno zadovoljstvo mu pričinjava, ističe, to što će beogradskoj publici izvesti premijerno svoju kompoziciju.
„Put muzičara vidim kao konstantno učenje i napredovanje, posvećenost tokom celog života. Nikada ne naučiš sve, svakog momenta, svakog dana nešto novo nastane. Moja ideja je, kada sam nedavno počinjao da komponujem, bila da napišem nešto novo za instrument koji sviram. Smatram da je to obostrano zadovoljstvo i za mene i za publiku koja će me sada videti u drugačijem svetlu“, kazao je on.
Svirati svoju kompoziciju je neobično iskustvo jer, iskren je Minc, postaje veoma lično kada pokušate da prenesete ono što ste osećali dok ste je stvarali.
„Uživam u potrazi pravog tona jer to zahteva potpunu privrženost, emotivnu predanost. Nije lako, jer muzika postaje beznačajna ako joj se ne predate s pravom i iskrenom emocijom. Svaka kompozicija u programu poseduje svoju energiju, i svoje duboko značenje i nadam se da će to publika osetiti“.
Šlomo Minc se pored sviranja violine i od nedavno, komponovanja, bavio i dirigovanjem, držanjem predavanja, žiriranjem, a sve je to, kako ističe, zato što se oduvek trudio da bude u konstantnom dodiru s muzikom, na bilo koji način.
„Muzika je nešto s čim sam rođen, pre nego što sam naučio da govorim, slušao sam i reagovao na zvuke i melodiju. Čak i pokušao da sviram. Muzika je bila u meni pre reči“, kaže on.
Violinu je počeo da svira sa samo tri i po godine, a već sa šest postao je učenik čuvene Ilone Feher.
Kao čudo od deteta, kako su ga zvali, sa jedanaest godina je debitovao kao solista sa Izraelskom filharmonijom.
Ubrzo potom, Zubin Mehta ga je pozvao da zameni bolesnog člana orkestra u izvođenju Paganinijevog koncerta za violinu.
Sa šesnaest godina nastupao je u Karnegi holu, a sa osamnaest se latio i dirigentske palice. Sada, nakon više od pola veka muziciranja, inspiracija ga ne napušta.
„Kada dospete do određenog trenutka u karijeri, sve postaje opsesija. Ne opsesija za uspehom, već za učenjem i razvijanjem, evoluiranjem. Uvek sam željan novog znanja i možda će biti kliše da kažem, ali to me čini mladim – u smislu duha, prisutnosti i mogućnosti da to podelim s nekim. Smatram velikom privilegijom što sam umetnik koji može da muziku podeli s nekim i da time doprinese društvu“, iskren je violinista.
Za budućnost klasične muzike ne brine jer je „čovek uvek bio povezan sa zvukom, zvukom straha, sreće, zadovoljstva, ljubavi… Ako se iznese prikladno, povezaće ljude, a to i jeste svrha muzike“.
„Ideja mog stvaranje, mojih koncerata, je da nikad ne odustanemo. Moramo biti povezani sa zvukom, lepotom, logikom. Tada muzika ima moć da prenese ono što čovek želi da iskaže, nekada jače od reči“, objašnjava Minc.
U svojoj karijeri posebno izdvaja projekat konzervacije dragocenih instrumenata spašenih iz koncentracionih logora.
„Jedan graditelj violina pronašao je instrumente koji su originalno nađeni u logorima. Kada ih je istažio saznao je priču svakog instrumenta. Uvrstio ih je u izložbu, a posebno iskustvo za mene je bilo kada smo instrumente izvadili iz vitrina i zasvirali. Stvorila se snažna veza sa publikom i svirajući tu muziku mi smo prenosili zvuk prošlosti. Samo svirajući i slušajući taj zvuk učili smo kako da ne ponovimo greške koje smo činili u istoriji“, zaklučuje Šlomo Minc.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.