Nekada se desi da ljudi veoma mladi ulete u brak, praktično iz školske klupe. Brak je super, ljubav je super, deca su super – ali onda kada su ljudi zreli za to, inače stvari teško da će funkcionisati.
Mada je i kod nas, kao i u mnogim zemljama sveta, aktuelan trend što kasnijih venčanja, ipak nije baš takva retkost da veoma mladi ljudi stupe u brak i da vrlo brzo dobiju i dete. Ljudi koji nikada pre braka nisu imali priliku za samostalan život (ako ga i tada počnu, ako ne ostanu kod njegovih ili kod njenih roditelja), ljudi koji ne znaju kako to izgleda ponašati se zaista samostalno. Ni kada stupe u brak, ne stignu da se psihički i emotivno razviju kao partneri – prvo je tu uticaj roditelja (bez ikakve zle namere, oni misle najbolje), a onda dođe i dete, i supružnici ni u jednom trenutku nemaju vremena za sebe kao za par.
Posle toga, sve ide rutinski: posao, kuća, posao, kuća – i pod pritiskom obaveza neretko se desi da se supružnici ponašaju kao roboti, rade ono što se od njih očekuje. Deca porastu i napuste dom, s roditeljima supružnika bude ono što s vremenom bude sa svima, njih dvoje bi tada, teoretski, imali vremena da se bolje upoznaju i zbliže, ali odavno ih to više ne zanima. Patrijarhalno vaspitana supruga radi ono što se od nje očekuje, to jest, ćuti i trpi, a suprug radi ono što se od muškarca često očekuje – beži u kafanu. I za to se kaže: „Pa, takav je život“.
Ne završe se svi prerano započeti brakovi ovako, postoji više načina da se brak loše završi i ljudi budu nesrećni u njemu. Nekada se čak desi i da prerano sklopljen brak profunkcioniše, ali to je zaista retkost, a mnogo češće je to da supružnici ne budu srećni. Da ne bude zabune, ovo nije tekst protiv braka – ali jeste tekst protiv toga da ljudi koji nisu psihički i emotivno zreli, koji se još uvek nisu razvili kao samostalne ličnosti, pa, po mogućnosti, i iskusili samostalan život, stupaju u brak.
U brak ljudi treba da stupe onda kada su za njega zreli i kada su sposobni da realno procene partnera ili partnerku, i zaključe da sa tom osobom, uz sve njene vrline i mane, baš takvom kakva je, mogu i žele da provedu jako mnogo vremena, po mogućnosti, ostatak života. Koliko god okolina pritiskala sa „vreme ti je“ stavom, dok se navedeni uslovi ne ispune, partneri jednostavno nemaju šanse za zaista srećan brak, pa ne bi ni trebalo da stupaju u zajednicu, ne dok ne sazru dovoljno da im zaista bude vreme.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Brak je veoma ozbiljna stvar! Bez zezanja na datu temu – niko je, nažalost, više ne shvata tako. Sa jedne strane, okolnosti se jesu promenile, i to famozno potrošačko društvo zaista diktira neke uslove, ali sa druge strane, neke stvari se ne menjaju, iako bi trebalo. Sa svih strana smo obasuti „opuštancija“ kulturnim trendovima, koji propagiraju da treba biti mlad i lud što duže (pa čak i kada to više nije primereno), izbegavati „okove i smaranje“ braka što duže, živeti sam i slobodan (ili sa nekim i slobodan). Ali, to ali je uvek tu. Takva kultura je doprinela tome da je stepen nezrelosti među odraslim ljudima, fizički zrelim za brak, do te mere izražen da i muškarci i žene zaboravljaju da brak nije više držanje za maminu suknju i tatin buđelar. Ne znači da treba pobeći pred prvim problemom ili, još gore, ignorisati probleme dok sve ne pukne samo od sebe. Recept za dobar brak isti je kao i za komplikovan kolač – svi sastojci moraju da se slože i da budu kvalitetni. Ući u brak sa idejom da uvek može da se razvede jednako je loše kao i trpeti loš brak i izigravati nečijeg slugu. Brak možete da posmatrate i kao osetljivu biljčicu – uskratite joj pažnju, ma samo vodu, i osušiće se.
Slažem se sa člankom, ali danas mladi ljudi ne razmišljaju na taj način. Mladima je bitno da su zaljubljeni i da partner poseduje dovoljno sredstava za život u njihovim očima, ali ne sagledavaju mogućnost da će takav brak biti čist promašaj. Umesto skladnih odonosa u braku, brak se pretvara u pakao, u kome finansijska sigurnost ne može da ispuni prazninu izazvanu međusobnom nezainteresovanošću supružnika. Tad brak postaje okov i zapostavljeni supružnik vapi za bliskošću drugog, ali drugog to ne zanima i misli da je sve u redu. Potreban je veliki oprez prilikom stupanja u brak, a specijalno treba razmišljati o motivima stupanja u brak. Ako motiv nije ljubav, onda je ovo što sam napisala neminovnost. Ljubav sve prašta, a novac izaziva samo razdor među ljudima, kao nekad zlato.
Jedini neophodan uslov za brak je dvoje koji žele da žive zajedno. Pitanje je hoćeš ili nećeš, sve ostalo su izgovori. A sad malo obrazloženja: sve ostalo, pa i sazrevanje, događa se svima svakim danom, nekima je lepše da sazrevaju zajedno, a ovde je preporučeno individualno sazrevanje, valjda do starosti (?). Hiljadama godina ljudi su živeli u zajednici velikih porodica i zahvaljujući tome uspeli da prežive i danas smo i mi ovde gde smo. Venčavali su se sa 15 godina, imali puno dece i odvajali se od roditelja kasnije kao zreli, ako bi bilo mogućnosti i potrebe. Sa 15 sigurno mnogi ne bi samostalno opstali. Potrebno je ponekad se odreći malo sebičnosti i dobiti emotivnu sigurnost. To što mnogima nedostaje kultura, socijalno ponašanje, uvažavanje ljudi oko sebe, posebno članova porodice, mlađih i starijih ljudi sa kojima žive – nije ništa novo, niko se nije naučen rodio, to je proces učenja, stalnog prilagođavanja i nije lako, ali dobija se mnogo: emotivna stabilnost, sigurnost, lakše rešavanje problema mlađima i duži život starijima. Članak je pisan u stilu potrošačkog društva: koliko para, toliko muzike. Emotivni život se ne može kupiti, a otuđenje može. Dete takođe ne možeš kupiti, ni ako mu kupiš najsavremeniju opremu. Biće srećno ako roditelj sa njim nesbično podeli sve što ima, a posebno emocije i bezgraničnu ljubav.