Nije retkost čuti žalopojke kako je postalo nemoguće naći nekog normalnog (misli se na potencijalnog partnera ili partnerku). O ženama se čuje da su sve skockane od glave do pete i da samo love nekog bogataša, a muškarci samo traže sebi „sponzorušu“, a ne neku normalnu ženu. Kako onda naći nekog normalnog ili neku normalnu? Učini vam se ponekad da ste vi (i oni kojima se žalite o tome) jedina preostala normalna stvorenja.
Ako ste žena, najverovatnije ćete se, deprimirane nedostatkom normalnih muškaraca, zavući u kuću i gledati omiljene filmove i serije, ili čitati omiljene knjige, ili surfovati Internetom. Možda preko Interneta i upoznate nekog, ali takvu vezu ne shvatate ozbiljno – dopisivanje jeste zabavno, ali ko zna sa kim se zapravo dopisujete? Možda sa nekom australijskom babom koja se, zabave radi, predstavlja kao zgodni tridesetogodišnji muškarac?
Ukoliko ste muškarac, moguće je da ćete sa dobrim prijateljima otići na utakmicu, ili ćete jednostavno vegetirati pred televizijskim ekranom ili pred svojim kompjuterom. U svakom slučaju, bićete na mestu gde se žene – normalne ili ne – ne pojavljuju.
Kako onda da se dve normalne osobe sretnu? Kako, kad su se svi zavukli na neko bezbedno mesto gde neće naići ni na kakvog – normalnog ili ne – pripadnika suprotnog pola? Jeste, bezbedno je. Verovatno je i udobno, a moguće i zanimljivo. Međutim, isto tako je i usamljeno – i bez perspektive da se to stanje usamljenosti promeni.
Verovatno pogađate koji bi bio izlaz iz te situacije: da „normalni“ pomole nos iz mišjih rupa (pardon, udobnih domova) u koje su se zavukli, da počnu da izlaze i da se upoznaju sa ljudima.
Jeste, naleteće na mnoge koji im se neće dopasti – ali s vremenom naići će i na nekog ili neku koja je baš ono što su tražili. Onda će uslediti čuveno pitanje: pa kako to da se ranije nisu sreli?
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Jeste tesko. Ali moze covek da nadje srodnu dusu. Opstati sa njom u ovom prostoru sve je teze. Realni su problemi. Realna odricanja na koja, danas generacije, jednostavno nisu spremne. Tako se I lepe stvari, naizgled lepe, zavrse lose. Ili.. Da li je bas to „lose“? Treba nauciti da se pusti. Svako ko zeli da ode neka ide. Vremenom ce na tom mestu da se nadje osoba vredna i postojana, ona koja istinski voli i zeli da deli. Verujem da osecanja I dalje postoje i da ljudi i dalje mogu da vole. A normalni.. Cesto se pitam danas da li je ovde IKO takav – kako kaze naslov ovog teksta „normalan“. I sta znaci biti normalan? Kako se to „meri? sopstvenom „normalnoscu“? Za sve je potrebno vreme i trud. I zelja da budes svoj. I da neko pored tebe ostane svoj a opet, da bude i tvoj. I tako.. Disete zajedno. Sve te muke, probleme i ovaj prostor koji ni malo nije lagan. Ali moze I da bude jako jako lep.
Odlican komentar. Respect…
Sve te dileme o normalnim i onim drugim partnerima padaju u vodu kad shvatimo u kakvom okruženju živimo, otuđenost, siromaštvo, nedostatak komunikacije, dvoličnost i pohlepa. Na kraju i one udate žene nisu manje usamljene od onih koje to nisu. Inferiorno ćutanje muške polovine čini vas do te mere izbezumljenom da vam je gotovo svejedno da li ste ili niste u nekom ljubavnom tripu.