Rečenica iz naslova verovatno je poznata mnogima, i mnogi su je iskusili povodom raznih stvari u životu, pa i muško-ženskih odnosa. I potpuno je pogrešna; za osećanja koja imate postoji neki razlog i nije greh osećati ono što osećate.
Osećanja su osećanja. Tome služe, da osećate. Ono što preduzmete povodom njih može vas uvaliti u probleme, ali ne treba kriviti osećanja za to – odrasla ste osoba, koja bi trebalo da ima kontrolu nad svojim postupcima. Svoja osećanja ne možete kontrolisati, ali svoje postupke možete.
Konkretan primer? Recimo, na poslovnom putovanju upoznate nekog. Bude vam super zajedno, lepo se provedete, oboje ste svesni da nemate zajedničku budućnost (ni vi ni ta osoba niste trenutno u vezi, ali oboje imate decu, živite u različitim mestima, možda i državama, oboje imate, tamo gde živite, posao kojim hranite tu decu), ali taj zajednički provod bude nešto u čemu oboje uživate. Svako se vrati svojoj kući, i vi ne možete da prestanete da mislite o toj osobi. Iz raznoraznih razloga, ni selidba te osobe ni vaša selidba ne dolaze u obzir, znate da nećete biti ponovo zajedno, ali, eto, ne možete da prestanete da mislite na tu osobu. Smatrate da ne bi trebalo tako da se osećate, ali se osećate baš tako, i ne znate šta da radite.
Za početak, trebalo bi da prestanete da krivite sebe zbog onoga što osećate i da razmislite o svemu lepom što ste upravo saznali. Šta je to? Da ste ponovo sposobni da vam se neko dopadne, da ste spremni za novu vezu, da ponovo možete s nekim da uživate. A to je sve velika stvar; niste se "zakopali" u posao-deca rutinu, podsetili ste sebe da možete još ponešto lepo pored toga.
I šta sad? Ako veza s tom osobom zaista ne dolazi u obzir (zbog prevelike prepreke udaljenosti i zaposlenja, možda ta osoba nije ni zainteresovana za vezu s vama, onaj provod je bio lep, ali je njoj to dovoljno), iskoristite to što ste ponovo spremni za vezu i pogledajte oko sebe. Onda kada ste zaista sposobni za vezu, pre ili kasnije nađete nekog s kim tu vezu možete da imate, nekog ko vam je dostupan i ko želi vezu s vama. Dok ne nađete takvu osobu, čini vam se da potraga večno traje, da nigde u vašoj blizini takvih nema, da nikada nikog nećete naći – a onda naiđete na nekog, stvari krenu, i prilično brzo zaboravite kako je bilo mučno tražiti i ne nalaziti.
Zato: ne krivite svoja osećanja, već pokušajte da vidite ono pozitivno na šta vam ukazuju, i to pozitivno iskoristite. Srećno!
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Prvi put da sam pročitala članak koji mi je bar malo pomogao da ne razmišljam i ne osuđum sebe zbog nekih postupaka. Hvala vam.
Nije problem, u suštini, ako ste relativno sami, nemate partnera iz ko zna kojih razloga, ostali ste bez njega, a još niste „za staro gvožđe“, „niste za bacanje“, još umijete da s istim intenzitetom uživate u „malim stvarima“ i nosite se sa velikim problemima koji vam se ispreče na putu i „vašoj sreći“. Ali ima jedno „ali“ i žal za neispunjenim obećanjima koja se neumitno vuku iz takvih „veza na putu“, slučajnih, kratkotrajnih i bez perspektive, bar po onome što svako nosi u sebi kao utemeljeni stav prema porodici iz koje je, ma koliko ona bila nepotpuna bez i tog „slučajnog partnera“ koji bi mogao, ako se potrudite da preraste u nešto više, trajnije i stabilnije što ičemu vrijedi. Biti fer, najprije prema sebi, želite li svoj dosadašnji život u stvarnosti i svakodnevici da mijenjate iz temelja uvodeći jedan novi lik, isto tako bitan kao i oni sa kojima provodite svoje pomalo iscjepkane i polovične dane bez „njega“; kako će se uklopiti i slagati sa vašom porodicom, djecom ponajprije, i vi sa njegovom, da ne idemo dalje od vašeg primjera, kako će se sve to uklopiti u zajednički ritual nove zajednice koja teži daljem razvoju, možda i upotpunjavnju, nadopuni i dodavanju još novih članova, možda zajedničkog djeteta. A tu su i zajednički stečeni i oni od ranije prijatelji, naročito rođaci sa svojim mišljenjem o svemu tome novom i „neočekivanom“, da vam treba i višak tolerancije da sve to prebrodite, uskladite i uklopite i nastavite slobodno sa svojim novim, željenim, pronađenim životom, da vam vrlo malo ostane vremena da se zapitate zašto se osjećate „tako“, ponekad skrajnuto i bez uticaja na bitne stvari, a ponekad u samoj žiži odlučivanja kao pod vatrom različitih dešavanja baš vama i takvoj kakva jeste, a možda malo više i niste sa reakcijama i osjećanjima koja inače, na primjer, ne biste ni očekivali od sebe ili od partnera i drugih ljudi među kojima ste kao jedna cjelina i nadopunjujete se u sklad opet tih osjećaja i stremljenja raznim ciljevima koji vas oblikuju kao život. Nije sve u krivici, ima nešto i u blagom osjećaju savjesti prema svemu onome što nam se evo sad nalazi u rukama.