Često se pominje da je jedna od najvažnijih stvari za vezu iskrenost, jer bez nje ne može da se uspostavi poverenje među partnerima. Međutim, to ne znači da je neophodno voljenoj osobi saopštiti svaki detaljčić o ama baš svemu – tako nešto pre bi imalo negativne nego pozitivne posledice.
Svakako da od voljene osobe ne treba sakriti ništa što je bitno za vas dvoje kao za par, što bi moglo uticati bilo na vas, bilo na partnera/partnerku, bilo na oboje (nećete sve saopštiti odmah na početku veze, ali tokom vremena bi trebalo reći ono što je zaista bitno). Ipak, nije ni neophodno znati ama baš svaku sitnicu o voljenoj osobi, kao ni reći sve što vam padne na pamet – "detinja iskrenost", mada nekad može da bude simpatična, ume i da zasmeta. Ne želite stvarno da čujete da vam guza u toj haljini izgleda veća nego što jeste. A ni da je voljena osoba dugo vremena patila od baš gadnog zadaha iz usta, dok napokon nije skupila hrabrost i otišla kod zubara (zadah je poticao od zuba koji je trulio, a sve se dešavalo još pre nego što ste upoznali voljenu osobu).
Kako odrediti gde je granica, šta treba reći, a šta ne, šta komotno možete i da prećutite? U principu, ne treba reći voljenoj osobi nešto što bi je povredilo, osim ako je apsolutno neophodno saopštiti joj to. A nije neophodno reći joj ni svaku sitnicu – recimo, strahovito vas nervira njegova majica s detinjastim natpisom; to komotno možete i da prećutite, njega bi to uvredilo, a ionako će mu ta majica dosaditi nakon izvesnog vremena.
Ukoliko istina koju imate da saopštite neće biti ni na koji način konstruktivna za vašu vezu, ako će više da smeta ili povredi nego što će da donese nešto dobro, onda je zgodno setiti se izreke da postoje istine koje nikom nisu potrebne. A ono što je nepotrebno može i da se prećuti.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Slažem se sa vama. Iz sopstvenog iskustva sam zaključio da čovek ne treba da bude previše iskren prema ljudima.
Nije neophodno reći nepotrebno i nevažno, jer istina zna da zaboli i odgura odnos u sasvim drugom pravcu, možda do destrukcije i rušenja svega što je ikad značilo, kako inače, nego u afektu i nepromišljeno. Ali ako nešto što se krije iritira savjest, mora se izgladiti, a kako drugačije, nego skretanjem pažnje na problem i „kvaran zub“. Ako se nešto krupnije zataji, ono opterećuje gomilom pridošlih i vezanih pridošlica za koje takođe nema rješenja, jer povlače za sobom otkrivanje sakrivenog, zaturenog, olako zanemarenog koje je u međuvremenu uznepredovalo kao laž koja ne stoji nimalo uspravno i dostojanstveno. Ali i priznata laž, ili otkrivena, liječi odnos do granica izdržljivosti, tj. podnošenja istine. Pomirenje sa istinom u lice, doživjeti promišljeno i prihvatljivo olakšanje kao poslije skidanja tereta sa leđa, jer neizgovorena istina smeta kao duh u boci koji će svakog časa napolje, a nije još, donosi pročišćenje odnosa i mogućnost izbora kako dalje i sa sobom i u odnosu sa drugim naspram sebe kojeg nije neophodno imitirati i uzvraćati mu baš uvijek istom mjerom. Osveta ostrašćuje, ali ne doprinosi zdravijem okruženju. I bol oplemenjuje, naročito ako dolazi iskreno. Sve što stoji i treba da stoji, ali ne dosađuje kao suvišni detalji. Pitanje je samo šta je u određenom trenutku suvišno i smeta, a šta neophodno, a trenutak pravi za one pozitivne promjene u ličnom iskažavanju i uopšte. Ne koči, nego idemo dalje, srce!