U dugim vezama postoji neki trenutak ili neki period kada počinjete da se osećate "ušuškano" i sigurno, i to je veoma lepo. Problem je što ima onih koji tada prestanu s pokušajima da impresioniraju voljenu osobu, prestanu da se trude, počinju da podrazumevaju da će sve zauvek ostati tako – i onda je taj trenutak kada počnete da se osećate sigurno onaj kada počnete da gubite voljenu osobu.
Niko ne voli da ga posmatraju kao nešto što se podrazumeva. Kao da je komad nameštaja koji će uvek biti tu (bar dok ga ne izbace, što bi se moglo desiti kad se nađe bolji komad nameštaja), kao neka stvar koja nema svoju volju ni svoje potrebe i s njom može da radi ko šta hoće. Ne podrazumeva se da će voljena osoba uvek biti tu za vas, ne ako prestanete da se trudite oko toga da se i dalje oseća voljeno.
Naravno, jeste lepo kada se osećate sigurno i ušuškano. Divno je kada možete da se opustite. Da znate da je to to, da će voljena osoba biti uz vas i u nevolji, i u manje lepim trenucima. Ako među vama postoje ljubav i poštovanje i međusobna podrška, voljena osoba će zaista biti uz vas i onda kada vam bude teško, kada bude problema, kad naiđu nevolje i stresni periodi i krize. Samo, da bi ta ljubav i poštovanje i međusobna podrška postojali, neophodno je održavati ih.
Kako se u to uklapa priča o opuštenosti i osećaju sigurnosti? Tako što, kad ste u dužoj vezi, ne morate svaki čas da se dokazujete, ne morate svu svoju energiju da usmerite na osvajanje. Ali, ne treba zaboraviti da s vremena na vreme nečim impresionirate voljenu osobu, da joj nečim konkretnim pokažete da je još uvek volite i smatrate poželjnom, nije loše ni povremeno joj se udvarati. Onog trenutka kad prestanete sa svim tim, to je trenutak kad voljenu osobu počnete da gubite. A ako se ne vratite povremenim pokušajima da je impresionirate, da je iznova uverite u svoju ljubav, ili se tim pokušajima i tom trudu vratite prekasno, onda je i izgubite. Baš kao što voljena osoba počinje da gubi vas onda kad počne da vas podrazumeva u svom životu i prestane da se trudi.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Interesantno je na šta sve ljudi „padaju“ i kako „ulijeću “ u neku vezu! Najprije su to neke male, slatke laži, pa nedorečene istine koje žuljaju sve vrijeme i „bezazlena“ prećutkivanja koja se ne otvaraju baš kao ni sve karte na stolu. I kako veza traje i traje, sve se nekako “ podrazumijeva“ ili postaje dosadno i naporno, jer se ponavlja u beskraj i ječi „promijeni ploču“ – taj stari hit. Taj nemušti govor, govor tijela i nijemi znak očiju, “ ljubavna telepatija“ kad se sretni nesvjesno otvaramo pred sličnim nam bićem, a misli se gotovo podudaraju, jer dovoljno dugo smo zajedno, počinjemo sve više da ličimo jedno na drugo, čak i reakcije koje već unaprijed očekujemo i dočekamo spremni, jer su nam poznate „čitam te kao knjigu“. Vrijeme od pomisli do otkrivanja se polako “ skraćuje“, prelazimo kraći put do nečijeg srca i sledstveno tome predvidljiviji, neophodni i bar podrazumijevamo “ dobar prijem“, jer opet – slično se sličnom raduje. Prepoznajem te i zato si mi predvidljiv, ali uvijek me iznenadiš svojim dalekim prisustvom koje može da mi se izmakne, ako sam neoprezna, a ti nestrpljiv. Ima tu toliko nijansi i načina da se uvijek iznova upoznajemo i otkrivamo u nečemu pa makar i pomalo nedoličnom kao što je novootkriveni zanos, umjesto starog i „izanđalog“ lopova koji mi te krade. Ah, novo lice traži novu priču, a to je komplikovanije od običnog podrazumijevajućeg metoda zbližavanja.