Psiholog Elena Kuzmanović objašnjava kako što lakše započeti zajednički život.
Ulazak u brak je ranije predstavljao početak zajedničkog života partnera, ali se mnogi parovi danas sve češće odlučuju na život udvoje pre venčanja. Mnogi će reći da je to dobra prilika da se dvoje ljudi bolje upozna, naviknu jedno na druge, pa čak i da prevaziđu međusobne razlike.
Dobro je što danas ne postoji pritisak da to neminovno mora da se završi brakom, naprotiv, mnogi ljudi biraju da žive i formiraju porodicu u vanbračnim vezama.
– Često je razlog to što ne smatraju da će „papir“ nešto promeniti, ali i iz možda nesvesnog animoziteta prema tradicionalnoj bračnoj zajednici koja nema danas dovoljno dobru reputaciju. Verovatno se životom u vanbračnoj vezi partnerima ostavlja utisak slobode izbora i jednostavnijeg rastanka – kaže Elena Kuzmanović, psiholog i psihoterapeut.
Šta je najveća opasnost?
Najveća opasnost je dosadašnji život.
– Opasnost se krije u očekivanju da se naš život ni na koji način ne promeni u zajednici sa partnerom. Jedan ili oba partnera pokušavaju to često da održe negujući navike od pre stupanja u zajednicu, intenzivno izlaze, organizuju vreme isključivo prema svojim potrebama, pa onda dolazi do konflikta, jer ipak postoji obaveza prema partneru i domu, veća nego ranije – kaže Kuzmanovićeva.
Užasi rutine
Nema boljeg testa od svakodnevice, rutine i manjka uzbuđenja. Prilagođavanje je izazovan period, često traje oko godinu dana dok se ne uigramo, uz prihvatanje međusobnih različitosti.
Zajednički život je značajan korak ka sazrevanju, pa je važno da mu se tako i pristupi. Time što počinjemo da živimo sa osobom koju volimo, ne gubimo samo stari način života, nego dobijamo novi, možda i bolji. Čini mi se da se često fokusiramo samo na gubitak starog.
Kompatibilnost i zrelost su ključ.
– Mislim da je od kompatibilnosti važnija zrelost osobe da se nosi sa svim promenama i da bude spremna da radi na odnosu. Veliki broj ljudi teškoće u odnosu skuplja kao vrstu dokaza nekompatibilnosti, bez pokušaja da radi na tim problemima i bez svesti da se zapravo gradi dobar odnos. Potrebno je da postoji ljubav i dobra volja kao osnova, ali iza toga sledi veliki rad.
Koje nesuglasice mogu da se reše, a šta je nemoguće popraviti?
– Ne može se više naglasiti reč – tolerancija, kao ključna za održavanje bilo kakvog odnosa. Treba dati vreme i sebi i partneru, komunicirati o potrebama, kao i obavezama i odgovornosti i tražiti najbolji način funkcionisanja, zaključuje Kuzmanovićeva.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Bravo…
Ovo napisano nema veze sa realnim zivotom u Srbiji. Osnovni razlog koji dovodi do rasturanja brakova kod mladih ljudi jeste patologija u nasem Porodicnom pravu. Naime, mlade devojke (a veliki broj su sponzoruse) brak vide kao mogucnost dolazenja do para tj. mogucnosti parazitiranja u zivotu. Dovoljno je zatrudneti sa iole dobro stojecim deckom, odmah podneti tuzbu za razvod, traziti starateljstvo nad bebom i basoslovnu alimentaciju. Normalno, alimentaciju mlade mamice shvataju kao svoje pare te sa njima od kafica do diskoteke, iz dzipa u dzip, od jednog do drugog intimnog prijatelja, cigarica, garderobica i slicno, dok su ocevi i otac i majka detetu, brinu o njima, podizu ih, vaspitavanju. Dok traje sudski proces bivse supruge se izivljavaju do besvesti. Ne daju godinama deci da cak ni vide svoga oca. Ne postoji jaci bol koji se moze detetu naneti u zivotu nego oduzeti mu roditelja. To sto rade mlade mame je bolesno i poremeceno. Zasto to rade? Zato sto licemerni radnici Centara za socijalni rad, sudu uvek dostavljaju misljenje da deca idu takvim majkama i do pod licemernom direktivom nadleznog Ministarstva. Ovakav bolestan sistem vrednosti u Srbiji funkcionise vec preko 50 godina. Rezultat, nasilja u porodici, pad nataliteta, unisteni brakovi, deca sa unistenom mladoscu…. Dokaz koliko mlade mame brinu o deci i koliko ih deca zanimaju lezi u cinjenici da ih sa godinu i po cusnu u jaslice, pa vrtic, pa produzeni boravak u skoli, pa babe i dede….Sramota za drzavu. Ova zemlja je po polnoj diskriminaciji na prvom mestu u Evropi. Veca prava u Srbiji imaju psi i specificne seksualne orijentacije nego li nasa deca. Srbijo, sram da te bude. Sramota me je sto sam srbin, sto sam se rodio u Srbiji. Jedina mi je zelja da kada umrem, ovde ne budem sahranjen.
Ja bih samo u prilog tom umisljenom problemu koji remeti ,kako psiholog kaze ,bracnu zajednicu a to je pozivanje na problem rutine.Zar svako ljudsko bice nije u svom zivotu u svim aspektima zivota suoceno sa odredjenom rutinom i kako onda to moze biti razlog nezadovoljstva u dvoje koji su povezani nekom sponom.