Kod nas ni ranije nije bila neuobičajena pojava da već odrasla deca još uvek žive s roditeljima. Danas kao da ta pojava postaje sve češća, i ne odražava se baš povoljno na muško-ženske odnose, ne kad se o stvaranju dugih veza radi.
Ta „deca“ imaju trideset ili više godina. Možda imaju neki posao, možda nemaju. Ako posao imaju, makar primanja i bila solidna, platu koriste kao džeparac, roditelji su ti koji ih i dalje izdržavaju, kuvaju im, peru, peglaju… Ima roditelja koji podstiču svoju decu na to produženo detinjstvo, na to da ostanu s njima – zašto bi se negde mučili, izdvajali ko zna koliko na kiriju i račune (čak i pod pretpostavkom da bi to finansijski bili u stanju), kad mogu da ostanu u udobnosti roditeljskog doma?
Zaista, zašto bi? Zato što je to normalan deo procesa osamostaljivanja i odvajanja od roditelja. Zato što je, kako vreme prolazi i kako se njihovo detinjstvo produžava ostankom kod roditelja, sve teže odvojiti se. Potreban je trud da bi se neko odvojio od roditelja, tu je i strah od osamostaljivanja, a taj strah vremenom postaje sve jači.
Rezultat? Muškarce koji žive na taj način žene zainteresovane za ozbiljnu vezu izbegavaju u širokom luku – zato što žele samostalnog muškarca, a ne preraslog dečaka. Žene koje žive na taj način neretko razmišljaju o tome da se iz roditeljskog doma isele tek kad se udaju; rezultat neretko bude taj da, posle izvesnog perioda u braku, veoma čeznu za tim da imaju sopstvena četiri zida, jer je to nešto što nikad nisu iskusile. Da i ne spominjemo da im se taj brak baš i ne dopadne – ranije su novac trošile na garderobu i izlaske, na sopstveno zadovoljstvo, a sad treba izdvojiti za račune, za decu, za porodicu…
Neko bi rekao da zbog teškog života kakvim živimo mnogi zapravo i nemaju izbora osim da ostanu s roditeljima. Međutim, u nekim slučajevima „deca“ imaju dovoljno visoka primanja, samo im se više dopada da ih koriste kao džeparac nego na sopstveno izdržavanje. A tamo gde primanja jedne osobe nisu dovoljno visoka, moguće je pronaći prijatelje koji su u sličnoj situaciji, pa zakupiti stan kao cimeri – živeti s cimerima i zajednički plaćati račune i brinuti o stanu definitivno nije isto kao živeti kod mame i tate. Kad neko zaista želi da ode iz roditeljskog doma, to je izvodljivo. Nekad lakše, nekad teže, ali je izvodljivo.
Naravno, ne pokušavamo nikome da određujemo kako da živi sopstveni život. Ali, kad se o odraslim osobama radi, bilo bi preporučljivo da zaista odrastu i osamostale se – najviše zbog njih samih.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
U ovom tekstu je sve prikazano crno-belo, a to u životu baš i nije tako. Mnogi ostaju sa svojim ostarelim roditeljima jer ne mogu sebi da priušte plaćanje podstanarskog stana, niti kredit (zna se da je ogromna većina prijavljena u privatnim firmama na minimalnu zaradu), ali i zbog toga što su roditelji bolesni, udovci, udovice ili razvedeni i potrebna im je i fizička i finansijska pomoć. Ako ista nije pružena, često čujemo da su deca nezahvalna i sebična…
Da, u pravu ste: apsolutno svi treba da odu od svojih roditelja i potucaju se kao podstanari 10 godina, ne bi li ih to nateralo da odrastu i preuzmu odgovornost za svoj, a kasnije i život svoje dece. Zato, izbacujte svoju decu iz kuće što pre, ako već sama ne žele da odu. Takođe, ako se pak udaju/ožene, nemojte se nuditi da im kuvate i čuvate decu – to je takođe njihova odgovornost. Ako im vi stalno priskačete u pomoć, kakva je to samostalnost?! Imam osećaj da bi se više od polovine odmah razvelo. Ne treba biti licemer: ako već zagovarate promene, treba ići do kraja, pa ko preživi.
Mislim da je problem „produženog detinjistva“ isključivo situacija koji sami roditelji stvaraju. Naš mentalitet i dan danas u sebi nosi i „sramotu“ da sin napusti roditeljski dom. Zašto su pravili kuću? Zašto ulagali i odricali se a sin da živi svoj život ? Mnoga deca, pogotovo muškarci, od samog rođenja budu vaspitana na taj način da im je život već određen, ostaje se uz majku i oca do kraja života. Mnogi nisu svesni činjenice da roditelji i pored evidetne ljubavi tako nastupaju i iz straha, a i sebičnosti da ne ostanu sami. Dakle, fizičko odvajanje je u mnogim manjim mestima i u 21. veku nešto prosto nezamislivo. Ja sam i sama roditelj i činjenicu da moja deca ostanu vezana za moju suknju i kao zreli ljudi doživela bih kao apsolutni neuspeh! Po mom mišljenu, decu treba podstaći da budu samostalna i da zapravo žele da prihvate odgovornost za sopstveni život i za svoje odluke. Nema ništa pogrešno u tome da odu iz roditeljske kuće, žive i u drugim gradovima, zemljama, osnuju svoje porodice – suština je u tome da naša deca budu srećna, ma gde god da se nalaze, a ne da mi budemo srećni zato što su još uvek kod nas…