Nije mali broj veza ni brakova u kojima se žena žali da sve mora sama, nema nikakve koristi od one njene lenštine. To je svakako loša situacija, vremenom se pogoršava i nekad dovede do raspada veze (ili do ostajanja u vezi u kojoj su oboje nezadovoljni), ali moguće je poboljšati stvari i vremenom izgraditi drugačiji odnos.
Ne počinju brakovi ni vanbračne zajednice uvek tako. To obično ide postepeno, ona sve obavlja, on vidi da stvari idu glatko i ne meša se, i to se ustali. Dođe i do toga da ona pomisli: "Joj, dok ja njemu objasnim šta i kako da uradi… Pre ću stvari da završim sama." A on postaje sve pasivniji i, vremenom, sve nezadovoljniji, baš kao što i njeno nezadovoljstvo raste. Niko ne planira da stvari tako ispadnu, ali vremenom dođe do toga.
Šta učiniti? Početi polako. Zamoliti ga da uradi nešto sitnije, recimo, da pomogne detetu oko domaćeg zadatka, da na povratku s posla kupi mleko, i tome slično. Vremenom, tražite i nešto više, recimo, da stavi veš u veš-mašinu, sipa prašak i oplemenjivač, i uključi taj-i-taj program, dok vi spremate večeru. Moglo bi da vas iznenadi to što se vaš dragi ne buni, to što čak uživa u tome da s vama vodi domaćinstvo. Da s vama nešto radi zajedno.
Ovo što je opisano ne ide lako i ne ide brzo. Ne radi se samo o tome da on prihvati sve veći i veći broj dužnosti (i, sasvim moguće, tek tada shvati koliko zapravo posla ima oko održavanja kuće – ukoliko je to uvek radio neko drugi, sasvim je moguće da on to jednostavno ne zna, da mu se čini, maltene, da se stvari obavljaju same od sebe) već i da ona prihvati da stvari može da obavi i neko drugi. I da nije važno da sudovi budu postavljeni baš tako-i-tako, važno je da budu oprani. I da ne treba da ga stalno nadzire dok nešto obavlja, niti da ga prekoreva ako nešto uradi drugačije nego ona, ili pogreši.
Neke dame se posluže malim lukavstvom – otputuju na nekoliko dana, recimo, kod neke rođake u drugom gradu. Onda je na tati da nahrani decu, spremi ih za školu, pomogne im oko domaćih zadataka, da opere sudove kad mu ponestane čistih, da nabavi namirnice kad vidi da su se potrošile, da izbaci đubre kako se kuća ne bi usmrdela… I, tata se snađe. Nekad čak i lakše nego kad je ona tu, jer ga niko ne nadzire, niti ga je blam ako u nečemu pogreši pred suprugom. A svakako da neće decu ostaviti gladnu, davati im hranu iz prljavih sudova, ili ih hraniti isključivo pljeskavicama s kioska.
Probajte! Ne ide brzo i ne ide lako, ali vremenom ide, i partneri postanu bliskiji. Njihova veza bude lepša a cela porodica srećnija.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Muškarci koji ne rade ništa po kući krivi su podjednako kao i njihove supruge, koje to tolerišu i smatraju da moraju sve same. Ko vam je kriv što ste se udale za primitivce.
U mom slučaju uopšte nije kao što je ovde napisano. Njemu je jednostavno ispod časti da uradi bilo koji kućni posao. Čak i kad me nije bilo danima u kući (iz opravdanih razloga), kad bih se vratila, zatekla bih atomsku bombu u kući, i ja bih opet morala da raskrčim sve, a što se tanjira tiče i pranja – pre će da ode i kupi novi servis nego da ih opere. I vremenom je taj problem sve veći, jer su i deca veća, ja provodim na poslu više vremena od njega, a opet u kući moram sve sama. Takvi slučajevi definitivno razaraju brak i stvaraju ogromnu odbojnost prema partneru.
Na prste jedne ruke mogu izbrojati parove kod kojih je žena nekako uspela da svoga dragog privoli na podelu kućnih poslova. Manje-više, sve sto je napisano u članku, stoji.
Meni ovo liči na teoretisanje… Mom prvom mužu ništa nije trebalo govoriti – podrazumevalo se da svako od nas radi ono što voli i što mu više „leži“ i nikad se nije postavljalo pitanje podele kućnih poslova. Sa drugim mužem je ekstremno različito – on shvata kao napad na ličnost i uvredu bilo koji moj, ma i najbezazleniji predlog da nešto uradi u kući. Zaključak: evoluiranim muškarcima nije potrebno govoriti, jer sami znaju, a primitivnim muškarcima ne vredi govoriti, jer neće.