Nekada se desi, kada ste pred verdibom ili se verite, ili kada ste pred početkom zajedničkog života s voljenom osobom, da odjednom počnete više da primećujete suprotni pol i "privlačne primerke", da budete u velikom iskušenju da nešto s njima i uradite. To se dešava i muškarcima i ženama i, u suštini, normalna je pojava.
Odmah da kažemo, kako ne bi bilo zabune: to što je normalno da vam takve misli padnu na pamet nipošto ne znači da treba i da ih sprovedete u delo. Ne treba prevariti voljenu osobu, to bi bio krajnje sebičan čin i izdajstvo njenog poverenja i njene ljubavi. Samo, nije ništa nenormalno da vam se jave takve misli.
Kako to? Kada ste pred veridbom ili pred zajedničkim životom, stvari odjednom postaju znatno ozbiljnije. Obavezujete se jedno drugom. Ni pre toga neverstvo ne bi bilo u redu, naravno, ali je pre toga osećaj obaveze bio manji. A ovo što dolazi, pa, to je to. Konačno je. Vezaćete se za jednu osobu i obećati da nećete ništa raditi sa strane. I javi vam se ono nezgodno pitanje – a šta sve time propuštate? Šta ste još mogli da isprobate i s kim, a sad više nećete moći? I razmišljate o onoj zgodnoj osobi koju ste videli, i šta biste sve mogli s tom osobom, samo kad se ne biste vezali. Najverovatnije s tom zgodnom osobom zapravo ništa ne biste pokušali, samo vas muči ono "šta bi bilo kad bi bilo". Najčešće, posle takvih misli usledi snažan osećaj krivice – kako uopšte možete da razmišljate o tome? Prilično koristan osećaj, jer vas spreči da napravite glupost zbog koje biste se kasnije kajali, spreči vas da povredite osobu koju volite i s kojom zaista želite da budete.
Što se tiče onoga šta propuštate, ne propuštate ništa, bar ništa značajno – vezaćete se za osobu za koju želite da se vežete, za divnu osobu s kojom želite da provedete ostatak života, što je svakako mnogo vrednije od kratkotrajne usputne zabave (do koje verovatno ne bi došlo čak i da ste slobodni). Zato, ako vam pred veridbu, venčanje ili početak zajedničkog života naglo zapadnu za oči zgodni primerci suprotnog pola, znajte da niste jedini koji tako reaguju, da niste nemoralna osoba jer vam je tako nešto palo na pamet – i nemojte podleći iskušenju, jer zaista nije vredno toga.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Ako nisi spreman da odeš jednom zauvijek, onda nemoj ništa ni da započinješ. Jer, nisi svemoćan da se rasprostreš na sve četiri strane, ili još bolje rečeno, na sto strana i svugdje se daš – ali pomalo.
Kakva diskusija 🙂 Bilo mi je zadovoljstvo čitati vas! „I ti si upravu!“ Ako veruješ u sudbinu, onda možeš da se žalis na nju! Ako verujes da sam biraš svoj život, onda biraj pametno! Ko veruje da je brak glupost, neka se ne ženi/udaje! Ko veruje u brak, nek me zove na svadbu! Ako nisi želeo brak i veruješ da su te „više sile“ naterale na taj korak, onda te malko žalim, jer živis svoj život!
Apolonističko ili dionizijsko u nama, Sokrat ili Niče, priroda ili razum – večna pitanja, a odgovor na njih zavisi od toliko mnogo promenjljivih da formula ne postoji. I zato smatram da u vezi treba da se nađu dvoje ljudi koji na isti način gledaju na čovekovu prirodu, ali da pre toga poznaju svoju i da na osnovu toga dogovaraju na čemu će se zasnivati njihova veza. Naravno, ukoliko ne smatraju da se zna šta veza podrazumeva, a za to treba puno iskustva i grešaka da bismo sebe upoznali.
Ljudi koji govore o neophodnosti promene partnera, a potom vraćanju istom su sami pomalo licemerni, jer zašto smo birali životnog partnera ako ne želimo da budemo sa njim čitav život? Iskušenja mogu biti dobar test, jer ono što propustamo nije vredno izgubljenog. Retko sretnemo zaista dobru osobu i to posle stotine pokvarenih i licemernih, a tada takvu osobu treba da zadržimo, zar ne? Monogamna veza i brak su još jedna stavka koja nas razlikuje od životinja, uostalom nećemo se spuštati na animalni nivo. Da je monogamni brak tako loš, ne bi naše bake i majke bile čitav život s jednim partnerom. Smatram da prevara nije vredna gubitka tako važne osobe kao što je životni partner.
Smatram da nije prirodno da muškarac ili žena imaju intimne odnose sa samo jednom osobom tokom čitavog života. Ljudi nisu monogamna bića, to je moj stav. Postoji prirodna potreba za promenom partnera u intimnim odnosima i kod muškaraca i kod žena, to je činjenica. Svestan sam toga da je za normalno funkcionisanje ljudskog društva neophodno uspostaviti pravila koja u većini slučajeva postoje samo teoretski i na papiru, ali ne i u praksi, jer jedan oženjen muškarac će u toku braka u 90% slučajeva, pa i više, a isto tako i udata žena, imati intimne odnose i sa drugim partnerima. Prema tome, ta pravila ponašanja i morala, zabrane i ograničenja su fiktivna i samo postižu suprotan efekat, jer je zabranjeno voće uvek najslađe, pogotovo ako se radi o prirodnoj potrebi za promenom partnera. Ljudi obicno osuđuju druge ljude koji imaju ljubavnike i ljubavnice, a i sami to čine, kriju to i glume verne poštenjačine. To se zove licemerstvo i lažni, dvostruki moral. Ovakav brak napravljen davno na tim moralnim osnovama koje su po mom mišljenju fiktivne i samo ljudima komplikuju i zagorčavaju život, je ruševina i olupina. Potreban je novi reformisan brak, zasnovan na slobodi promene partnera u intimnim odnosima, što, naravno, ne mora uključivati slobodu u ostalim pravima vezanim za bračne odnose.