Skoro svako ima za sobom neku lepu bivšu ljubav, a neki čak imaju i toliko sreće da relativno rano dožive zaista lepu i dugu ljubavnu vezu. S jedne strane, takvo iskustvo mnogo može da pomogne čak i nakon što veza bude gotova, ali s druge, može doći i do problema.
Ono što je sjajno – pored toga što ste nekoliko godina bili u prelepoj vezi u kojoj ste bili srećni, i to još u mladosti – jeste i to što, i nakon što se veza okonča (voljena osoba vam je na neki način postala nedostupna – odselila se daleko, ili joj se nešto desilo, ili…), znate koliko dobra veza može da bude, koliko lepa može da bude. Nećete doći u zamku da od srednježalosne veze pomislite da bolje od toga možda i ne postoji, bar ne za vas – svesni ste činjenice da to nije tačno. Znate da takvu ljubav zaslužujete, da ste je vredni i da je nešto slično ono što bi i u nekoj novoj vezi trebalo da potražite, umesto da se zadovoljavate površnošću ili nekim poluprihvatljivim varijantama.
S druge strane, naći osobu za novu lepu vezu nije lako. Nije nemoguće, daleko od toga, ali kad standarde visoko postavite (u ovom slučaju, opravdano visoko, jer tačno znate šta želite i svesni ste da to postoji), teško je te standarde zadovoljiti. A što je još gore, ono što nije teško jeste upadanje u zamku proživljavanja bivše ljubavi. Kako to izgleda?
Spolja gledano, vi funkcionišete i dalje, imate čak i aktivan život – posle te u mladosti doživljene ljubavi završili ste i školu, zaposlili se, imate drage prijatelje s kojima izlazite, dolazi povremeno i do flerta sa zanimljivim osobama… Međutim, ne ode dalje od flerta. A u sebi i dalje proživljavate bivšu ljubav, prisećate se lepih trenutaka, tugujete što se sve to okončalo, što bi sve bilo normalno kad ne bi trajalo već nekoliko godina nakon što se ta prelepa veza završila.
Svrha tugovanja je upravo u tome da se ono za čim se tuguje odboluje, pa da se život nastavi. Zbog toga je tugovanje ne samo normalno već i poželjno. Ipak, ako traje nekoliko godina nakon okončanja veze, to već nije normalno – to je veoma jak signal da nešto tu ne funkcioniše onako kako bi trebalo.
Šta učiniti? Razmisliti zašto i dalje živite u prošlosti, zbog čega ne dopuštate sebi da u potpunosti nastavite sa životom, a kad dođete do odgovora, pokušati da uklonite uzrok problema. Ukoliko vam nalaženje odgovora ili kasnije uklanjanje uzroka problema nikako ne idu, nije loša ideja ni obratiti se stručnjaku za pomoć – to je svakako bolje nego da zauvek proživljavate ljubav koja se ipak okončala i da nikada ponovo ne doživite sreću, i to onu vrstu sreće za koju sasvim pouzdano znate da postoji i da je dostižna.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Prošlo je osamnaest godina. Još uvek ga volim. Oženjen je, nadam se srećno. Ipak, mislim da ga nikada neću preboleti. Možda je to sebično od mene, ali srećna sam što imam sina, nažalost ne njegovo dete, i što sam nekada imala njega. Prava ljubav se nikada ne zaboravlja.
Ljubav nije tu samo zato da bi nas usrećila već da bi nam pokazala da možemo biti jaki u patnji i podnošenju. Budimo jaki! Život je samo jedan, pa ga provedite onako kako zaslužujete i ne dozvolite da vas obmanjuju. Živite zbog sebe, a zbog drugih ako su vredni toga. Smejte se, budite hrabri i ponosni na sebe, jer kakvi god da ste, vi vredite i sigurno vas neko voli. Pozdrav.
I nije bila neka duga veza, s obzirom na to da je trajala 6 meseci, ali za mene je bila kao večnost. I nikada neću shvatiti iznenadni raskid, bez objašnjenja, u trenutku kada je bilo najlepše. Ali život ide dalje.
Bio je moja prva misao ujutru, a poslednja pred spavanje. I stalno u glavi pitanja: kako, zašto, da li je moguće? Neke ljubavi se nikada ne prebole, tinjaju iz prikrajka. A ja bih ponovo istim putem, putem kojim se retko ide, zato što sam s njim otkrila šta je ljubav.
Sviđa mi se tekst, ali čitajući komentare, naterana sam da kažem:“Molim vas, bez patatike!“ U redu je prisetiti se prošle ljubavi, ali nije dobro ponovo maštati o njoj, jer se ispostavi da je i sećanje plod mašte. Jednostavno, iskrivimo pravu sliku prošle ljubavi idealizujući je. To što je bilo – bilo je i prošlo, a ko zna, možda će se ponoviti, neka život teče dalje (bez iščekivanja „bivših“). Živite sadašnjost okrenuti budućnosti, jer verujte, prošlost će biti srećna čim vam vidi leđa…
Spojiću „Bele noći“ Dostojevskog i „Ponosno srce“ Perl Bak… Iako dođu teške noći i nedostaje muška ruka, san će me oboriti, a ujutru ću opet ustati i u radu dosta zaboraviti, jer znam, jedan tren blaženstva je dovoljan za vječnost. Nikad više nemala nikoga, ja sam srećna jer sam nekad imala, voljela i bila voljena.
Tekst je odličan. Ko taku ljubav nije doživeo, taj ga neće razumeti. To se doživi samo jednom, a sve posle toga su samo zavaravanja. Doživela sam tako nešto, ali zbog daljine i drugih okolnosti ne može više da funkcioniše, ali i posle nekoliko godina osećam veliku prazninu. Nekad pomislim: pa i zbog toga je vredelo živeti.
Nažalost, to je upravo tako, kažem nažalost jer se meni dogodilo da tupkam u mestu, znam šta hoću, ali ljubavi nema ili ja ne umem da je doživim. Još uvek živim u sećanjima na svoga muža, koga sam puno volela. On je prerano umro, imam 47 godina i mogu još da volim. Od njegove smrti je prošlo 7 godina. Možda je to sudbina, mada nisam sujeverna. Pozdrav, Vesna.
13 godina… 13 godina se pitam gde li smo pogrešili… Eee, moj Peđa…
Ovaj članak je toliko tačno napisan da može oduševiti svaku osobu koja je imala potpuno iskustvo o „bivšoj ljubavi“, ali isto tako dobro može poslužiti i kao putokaz svima koji još uvek nisu isplivali iz tog problema. Bravo!