Čekaj me ja ću doći – naziv je jedne od najtužnijih pesama, koja je protutnjala Internetom i rasplakala sve ljubitelje životinja.
Pesmu prenosimo u celini, a verziju koju smo dobili potpisuje Ljiljana Vukosavljević.
Čekaj me ja ću doći
Još jedna noć je prošla, otvaram umorne oči,
novi dan, nova nada..možda će danas doći..
Malo sam gladan i žedan, odavno nisam jeo..
i puno drugara takvih, još usput ja sam sreo.
Al’ neka..nema veze..još ima snage i moći…
još pamtim tvoje reči, čekaj me…ja ću doći..
I tako od onog dana, prošetam, pa se vratim
i čekam na istom mestu i nikako da shvatim..
Prolaze tako ljudi, svak’ ide putem svojim,
ja tražim poznato lice i mašem repićem svojim.
Neko me pomazi malo, neko i udari nogom,
al’ neka, sve će to proći i opet biću sa tobom.
Setim se onda tako, kada mi teško bude,
dolaska u tvoju kuću, među te sve nove ljude.
Svi ste se smejali jako, na dlan ruke sam stao,
rek’o si da me voliš, da nikom ne bi me dao.
A ja sam bio sretan i već tada sam znao,
da ako zatreba nekad, za tebe život bih dao.
Svud sam te pratio stalno, delili sreću i tugu
i nikom verovao nisam, kao svom najboljem drugu.
Zato mi jako čudno, bejaše onog dana,
gledao si me dugo, pa izveo iz stana.
I krenusmo u vožnju i to baš podužu neku,
puno smo ulica prošli..i most..i neku reku..
Tada smo odjednom stali, krio si od mene oči,
rek’o si da te čekam i da ćeš sigurno doći.
A ja sam ostao zbunjen, gledao dugo za tobom,
sam u nepoznatom kraju, ne znajuć’ kud bi sa sobom.
I prolazili su dani, teški, al’ hrabrio sam sebe,
u svakom čoveku što prođe, ja sam tražio tebe.
Mnogo je od tada prošlo, smenjivala se leta, zime,
kad mi je najteže bilo, dozivao sam ti ime.
Dođi..molim te, dođi.. sve biće kako treba,
ništa ti tražiti neću, čak ni koricu hleba.
Al’ tebe nema, pa nema, ja više snage nemam,
polako sklapam oči, na put se poslednji spremam.
A ako nekada i dođeš..možda i nećeš..al’ ako..
znaj, čekao sam te dugo i voleo sam te jako..
Dok zora polako sviće, ja zadnjim dahom dišem..
za oproštaj te molim, nisam mogao više…
(petface.net)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Moj pas i ja ziveli smo ko drugari 10 godina .Postao je malo bolesljiv desete ali se oporavljao.Ja sam sticajem okolnosti Marta otisao 3 dana u bolnicu ,cekao me i skoro nista nije jeo,samo je lezao na kaucu gde su moje noge i cekao.Vratio sam se posle 3 dana i komsija je gledao 45 minuta smo se igrali i grlili . Na moju i njegovu nesrecu nakon dva meseca morao sam ponovo 7 dana u bolnicu.Tuzno me je ispratio do kola hitne otisao i legao na svoje mesto (pod nogama).Nocu se premestio na moj jastuk ,glavu stavio na moju pizamu i uginuo.Mislio je a i ja da se necu vratiti.A to sto nikad ,ama bas nikad tu nije smeo leci hteo mi je pokazati koliko i u casu smrti me vole.Imam srecu komsinica ga je tako slikala i to mi je najdraza slika u kompjuteru.Ko ovo ne razume nemogu mu ni objasniti jer pored razumevanja treba imati ljubavi i osecanja prema tom stvorenju zvanom „NAJBOLJI COVEKOV PRIJATELJ“!
Ko nije cuvao ne razume tu ljubav koju bezuslovno daju.
Apsolutno 🙂
Kada bi ljudi znali koliko pas pati kada je ostavljen, to nikad ne bi uradili. Udomila sam jednog napuštenog psa koji je mnogo tugovao za prvim vlasnikom, ali je moja pažnja, briga i ljubav njemu donela spokoj, a meni najboljeg i iskrenog prijatelja.
Hvala ti u ime miliona ljubimaca pasa ,dao si mu drugu sansu za njegov spokoj i da ima koga da voli !