Muni je pirenejski planinski pas, a oni su poznati svojoj dugoj mekanoj dlaci i veličini. Kada su spasioci na ulici pronašli Munija, izgledao je očajno. Nije imao više od pola dlaka na telu, a koža mu je bila jako upaljena.
Pretpostavljaju da ga je neko odbacio, a žena koja je videla njegove slike se slomila i odlučila da mu pomogne.
Kada ga je upoznala i uspela da ga izvuče iz skloništa, shvatila je koliko je to divan pas. Muni obožava da stavlja šape čoveku na ramena i da se mazi. Nakon što ga je izvukla iz skloništa, odmah su se uputili veterinaru.
Imao je svega 27 kilograma i bio je teško neuhranjen. Pirenejski planinski pas bi trebalo da teži između 40 i 50 kilograma. Koža mu je bila puna bakterija, gljivica i šuge.
Nakon što je dobila sva uputstva, odvezla ga je kući. Mini je morao da bude u karantinu, a bilo je predviđeno da traje od dve nedelje do četiri meseca, zavisno od njegovog oporavka, te da prestane kada više ne bude zarazan za druge pse. Tada će moći i da ode kod privremenih udomitelja i traži svoju novu porodicu.
Muni je dobio antibiotike te je bilo potrebno kupati ga medicinskim šamponom tri puta nedeljno. Dva meseca terapije je bilo potrebno da veterinar da potvrdu da više nije zarazan pa je otišao kod privremenih udomitelja kako bi se dodatno socijalizovao i kako bi ga pripremili za novi dom.
Privremeni udomitelj već ima pse koji su Muniju pomogli da se oseća sigurno i srećno i puno toga su ga naučili. Nakon samo mesec dana i s pet kilograma više Muni je upoznao svoju novu porodicu.
Njegova nova porodica je na društvenim mrežama pratila njegovu priču i znali su da žele da ga udome čim to bude moguće. Muni se odmah uklopio u porodica i svima je dao poljupce.
Nakon četiri meseca dobio je još četiri kilograma i pretvorio se u pravog lepotana. Muni je zaslužio svu sreću ovog sveta, a verujemo da i u Srbiji postoje dobri ljudi koji bi uradili isto.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Ne kod nas je sve mnogo drugacije samo je cist interes u pitanju i novac pocevsi od veterinara (nisu svi da se ogradim)pa do organizacija pojedinih koja se bave udomljavanjem a uglavnom ih jedni uspavaju a drugi puste da umru sami ili u nagorem deca ih obese sto je skoro bio slucaj .Gori smo od najgorih.Retko ko hoce kod nas da pomogne i ko se usudi bude kritikovan i jedno nerazumevanje veliko.Kod nas covek ,coveku nece o psima na ulici da ne pricamo eto takvi smo postali ili smo uvek bili samo je sad sve javno i niko se vise ne krije jer je postalo drustveno prihvatljivo sto si vise iskrivljen i sto ti je bolesnije ponasanje.