Danas nije retkost čuti i videti da veliki broj ljudi sve češće izbegava emotivno vezivanje. Šta može biti razlog tome? Da li je u pitanju to što se veliki broj mladih do kasnih godina ne odvaja od porodica, čime se blokira mogućnost osamostaljivanja? Širok je spektar problema s kojima se treba suočiti, od potpunog gubitka kompasa za realnost, preko pesimizma do prevelike ukorenjenosti u realnost koja ne izgleda svetlo.
Problemi u društvu uvek se reflektuju na naše psihičko stanje. To je nemoguće izbeći. Porodični konflikti, kontakti s drugim ljudima, seksualni problemi… Kako u tom moru problema sagledati sebe, preispitati sopstvenu ulogu i odgovoriti na pitanje: „Ko sam ja?“ A nekada je teret Amorove strele i slomljenog srca bio najveći problem s kojim smo se susretali… Nažalost, danas više nema iluzija o ljubavi, sve ređe se ulazi u praktična iskustva. Planirano se odustaje od emotivnog angažmana kako bi se izbegla patnja. Predstave o ljubavi postepeno se gube u savremenom društvu. Svet oko nas je surov i haotičan. Taj teret je prevelik da se ne bi odrazio na emotivni život.
Da bismo došli do ljubavi, moramo da prepoznamo sebe, a za to je potrebno dosta strpljenja, volje, kontinuiranih pokušaja da se ljubav pronađe, odneguje i zadrži. Zbog toga ljubav zahteva adaptaciju na sebe i na osobu prema kojoj gajimo emocije. I mada je teško navići se na ljubavne poraze, nije nemoguće prevazići ih. Ljubav je tle na kojem možemo da padnemo, da se sapletemo, a da nas niko i ne pogleda posle toga. Ipak, to ne znači da treba izgubiti veru u ono što mogu da nam donesu lepe strane ljubavi. Najpogrešnije je distancirati se od ljubavnih pokušaja samo zato što bi neki od njih mogli da se okončaju neuspehom. Jednostavno, neophodno je malo više hrabrosti u nama da bi bilo malo više ljubavi u našim životima.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Danas nije retkost čuti i videti da veliki broj ljudi sve češće izbegava emotivno vezivanje! Čudna mi čuda? Ako veliki broj ljudi hoće istu stvar, u čemu je onda problem? Kako je moguće da svi pričaju o ljubavi, a da je gotovo niko nema?
Širok je spektar problema s kojima se treba suočiti, od potpunog gubitka kompasa za realnost, preko pesimizma do prevelike ukorenjenosti u realnost koja ne izgleda svetlo! Problemi u društvu, porodični konflikti, kontakti s drugim ljudima, seksualni problemi…
Uvek je bio drugi kriv, zar ne!?! Ovi „problemi“ postoje otkad je sveta i veka, i nisu gotovo nimalo drukčiji otkad je čovek stvoren pa do danas (ista stvar, samo drugo pakovanje).
Kako u tom moru problema sagledati sebe, preispitati sopstvenu ulogu i odgovoriti na pitanje: „Ko sam ja?“
Svaka čast! Ko si ti? Treba li ti prostora da se pronađeš, da sagledaš stvari iz pravog igla, gušimo te, hoćeš da se posvetiš sebi? Zar ne vidiš da je tvoje ja ispred svega? Ko sam ja? Kako misliš da voliš nekog ako je tvoje ja ispred svega?
Ljubav nije nešto što se nalazi ili dolazi ili odlazi ili se pokušava ili… Ljubav ili imaš ili nemaš, a ljudi je uvek imaju, manje ili više! I koliko je tvoje srce puno ljubavi, toliko će i svet oko tebe da je ima. Tek kad počneš da je daješ, onda ćeš je i imati. I koliko je više budeš davao, toliko ćeš je više i imati!
Ljubav se ne uzima, ona se daje bez očekivanja da bude uzvraćena.
Zamislite samo da su vaši roditelji čekali da vi njih prvo lepo zavolite i poklonite im svoju ljubav, pa da su tek onda oni vas voleli i pazili i mazili i… Ili da su vaši roditelji stavili svoje potrebe i želje ispred vaših, pa da su to sledili, a vas ostavili pred nečijim vratima kao majke koje to danas čine! Kako biste tada imali ljubav roditelja?
Pitanje koje bi trebalo postaviti je: kako imati ljubav pored samoljublja? Ili: ko (koga) može i kako voleti Narcis?
Kako bi bilo lepo da nas neko voli kao Romeo Juliju (ili obratno)? Da se potrudi da nam ugodi, da nas pronađe, da voli samo tebe ili mene, da se ponizi pred nama, (a da, poniziti se, ko bi se danas ikome ponizio?) a mi da uživamo posmatrajući ga kako se muči i pri tom mu nimalo ne pomažući, naprotiv! Stvarno bi bilo fantastično! Da neko stalno strepi nad nama samo zarad naše ljubavi? Je l’ da?
A koga mi volimo kao Romeo Juliju? I za koga smo mi spremni žrtvovati makar i nešto svoje, a kamoli život, zarad ljubavi te osobe? Lakše je mnogo, nakon nekoliko sekundi, konstatovati da osoba od koje očekujemo ljubav nema ljubavi nimalo i potražiti je negde drugde. “Negde drugde” je ima sigurno!? Ko može da odgovori potvrdno na pitanje: zaista si pokušao sve da zadobiješ ljubav voljene osobe?
Najtužnije je što i oni koji pronadu svoju ljubav ne mogu da se uzdrže a da ne pogledaju da li je trava zelenija iza brda!
U stvari, problem je što mislite kako je ljubav danas mnogo modernija i nije više onako “mračna” kao u mračnom srednjom veku!?
Kad bismo malo manje mislili na sebe a malo više na druge, ljubav bi sama došla kao zora što ustaje posle mraka! Jer sunce daje!
Moj predlog je da za promenu date nekom ljubav, ali zaista da date bez mere. Ko zna, možda se i dogodi čudo.
Tačno tako. Ja sam svedok jedne takve situacije. Međutim, nije mi jasan momenat odluke. Kako neko može da se bori sam protiv sebe… Mislim da se takvi ljudi u stvari ne plaše vezivanja već eventualnog povređivanja (strahova iz ranijih veza npr). Inače, članak je odličan i povrh svega izuzetno tačan.
Članak je dobro napisan. To je tema o kojoj se uglavnom otvoreno ne govori. Retko ko priznaje da ima strah od ljubavi i eventualnih posledica koje ljubav može da donese. Nadam se da će podstaći one koji ga pročitaju da manje budu sebični i osete u svom životu više ljubavi. Ljubav je smisao života. Lepo je voleti i biti voljen. Treba se opustiti, ljubav je svuda oko nas.
Mislim da je najveći problem to što su ljudi prestali da veruju u ljubav.
Gledala sam neku anketu na TV-u na ovu temu. Anketirani su uglavnom mladi i većina njih je odgovorila da ne veruje u iskrenu ljubav, vernost i sl. Treba samo da sagledamo sebe i potražimo nekoga ko nam odgovara. Tako ćemo znati šta hoćemo i bićemo zadovoljni kad tu osobu pronađemo. Naravno, da bismo nešto našli, prvo treba da verujemo da to postoji. 🙂