Svakome od nas se bar jednom dogodilo da prilikom postavljanja nekih pitanja o seksu uhvatimo sebe kako tražimo korektne izraze i simbolične zamene za konkretne delove tela, radnje ili osećaje. Da li se stidimo da govorimo o seksu, i ako je tako, zbog čega? Seks se svakome dopada, svi ga konsumiramo i rado mu se predajemo, potreban nam je da bismo uopšte mogli da se rodimo. U čemu je onda problem kada na red dođe izražavanje? Odgovor na ovo pitanje može da bude sagledan iz različitih aspekata: biološkog, religioznog, društveno konvencionalnog, iz perspektive osećaja krivice ili prostog neznanja.
Što se tiče biologije, stvar je prilično jasna. Organi kojima se obavlja seksualni čin istovremeno eliminišu iz naših tela sve ono što se smatra otpadom. Naučeni smo, kad smo bili mali, da su ta mesta prljava i da ih ne diramo. Što se tiče religije, iako nas istinsko hrišćanstvo slabo posećuje, i dalje smo društvo koje je zasnovano na hrišćanskim vrednostima. U toj priči seks služi isključivo za reprodukciju pod okriljem bračne zajednice, a sve ostalo van tih okvira smatra se grehom. Kada dođemo na teren društvenih konvencija, seks je za većinu privatna stvar, i ono što se događa u spavaćoj sobi čuva se od tuđeg saznanja iz straha od društvene osude.
Na spisku onoga što je korisno i poželjno raditi u društvu nikada se nije pojavilo zadovoljenje sopstvenih potreba i činjenje nečega isključivo radi sopstvenog zadovoljstva. Lenčarenje budi krivicu kod ljudi jednako kao i seks. Kada se tome doda još i neznanje, jasno je da ima onih koji jednostavno ne znaju mnogo o seksu i koji osećaju stid da o tome uopšte i pričaju. Iz svih tih razloga (a ima ih još) roditelji većine nas nisu ni među sobom mnogo pričali o seksu, a s nama posebno, a mnoge od nas su terali u krevet kada na TV ekranu dođe do seksa. Tako nam je u vreme kada se uče najvažnije stvari, to jest još dok smo bili deca, u glave ugrađena crvena lampica koja se pali čim počne iskrena priča o seksu.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Hajde da počnemo s tim „omraženim “ otpadom koji je jako teško, gotovo nikako preporučljivo, pomenuti u drušvu, a kamoli uraditi nešto slično tome tamo gdje sve vrednuju konvencije. A i bilo bi krajnje neukusno, zar ne, osim kad se radi o sasvim maloj djeci, sa kojima opet „ne pričamo“ o onim stvarima ili ih usput tako označavamo. Dakle, one stvari se, takođe, rade malo suptilnije, sakrivano i tajno, naročito u početku neke veze, bolje reći otkrovenja iste kad pripremna radnja oko nje ide naoko sporo i tako da ne bude odmah prokužena, jer može biti stornirana, bilo od strane razotkrivača, bilo od samih u daljem toku počinilaca nastupajućeg, mogućeg, seksualnog čina. Dakle, tek smo u naznakama i pitanje je da li će se uopšte išta desiti na kraju krajeva. A kad neće, zašto o tome zboriti, ako će se već razbrkati neučinjeno. Tek, kad nešto činimo, neko više, neko manje, stimulišemo radnju govornim pokazateljima samog toka i ukazivačima za šta služe riječi koje kažu kako smatramo da bi trebalo to da teče da bi se pravilno i sa zadovoljstvom svršilo bez suvišnih napora. Šta reći poslije svega, zavisi od trenutka, raspoloženja za priču, a i samog upravo završenog seksualnog čina. Neko je razveze, a neko ni to. Nije da je riječ o ljubavi, uzmimo da smo je samo u priči izostavili, radi se o činu koji nam je nešto značio, vezano za osjećanja i snalažljivost pa i iskustvo, obično se o tome radi, i prikrivenim dokazima učinjene radnje, jer nam se tako hoće. A ne, nazovi pravu stvar pravim imenom.