Uglavnom sve što radimo u životu pokušavamo da izvedemo u skladu s maksimom da je u današnjim okolnostima najbolje ako čovek može da bude realan, da se ponaša u skladu sa svojim stvarnim mogućnostima. I onda kada shvatimo da sami sebe nismo poslušali, đavo nam je kriv. Sebe, naravno, ne krivimo. A i zašto bismo kad mi znamo da je važno biti u dosluhu sa samim sobom? Znamo – da, ali da li znamo i da primenimo kada se to od nas zahteva? Ne uvek, možda i previše često zaboravljamo na to. Hodamo mi tako unazad i baš nas briga. Teorijski znamo šta treba da radimo, još samo da se uskladimo u praksi…
Sklonost ka brzopletim odlukama svakako treba izbegavati. Samo tako možemo naći sebe u nekom optimističnom raspoloženju. U suprotnom važićemo za hirovite i brzoplete osobe. Tako će nas videti posebno oni koji umeju dobro da planiraju. Njima ni loša koncentracija ne može da naudi, imaju sve šanse da budu uspešni na svakom polju. Zbog toga se činjenica da ponekad nismo bili baš realni prema onome što možemo da postignemo čuva u najstrožoj tajnosti. Bolje je da niko ne zna kako su se neke stvari odvijale van naše kontrole. Niko ne želi da ispadne neozbiljan, zar ne? Sklonost ka riziku takođe može da predstavlja priličan problem jer ona često ne dozvoljava da sva snaga naše logike dođe do izražaja.
Trebalo bi da znamo da su odluke koje samostalno donosimo najbolje. Drugi nas mogu posavetovati, ali nije dobro ukoliko odlučuju umesto nas. Ako se to i dogodi, žalimo se zbog jakog izliva emocija i nezadovoljstva koje tom prilikom osećamo. A takva osećanja su mogla da se izbegnu, sve je moglo da legne na svoje mesto, a naša ulaganja su mogla da budu minimalna ali efektna. Šta nam je to u tako drastičnoj meri nedostajalo? Trebalo je samo da budemo malčice realniji nego što to inače jesmo.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Realniji svakako, ali nerealni ste uvijek kad vam ne ide ili ste na kraju ispali neuspiješni. Ili ste se već unaprijed predali sumnji da to nikako ne može i da ionako ne biste ništa postigli… Onda ste debelo zaglibili u tu nerealnost a da biste bili realni i, naravno, pesimista. Jer kako inače, kad i vaš navodni neuspjeh i niste više na terenu karakterišete nedostatkom pravog obrasca. A kad uspijete koji put, utakmica nikad ali nikad nije gotova jer se dešava i van tog navodnog terena vašeg terena, kad ste uspjeli najzad, onda ni uzaludni napori i sve moguće pogrešne procjene, lažna uvjerenja i predubeđenja, a tek isključivost, nisu bili to već svoja suprotnost; naprotiv vi ste uspjeli a šta, to je druga priča. Važno je kako smo podnijeli „poraz“ i poraz naših ideala i uzaludnih nada, kako smo sebe okarakterisali poslije svega kako su nas drugi nazvali, označili i ah jesu li nam pljeskali i kad smo nesigurni u sebe i svoj izbor. Odlučite se za pravu stvar i budite realni, ali to nikako ne možete znati čak ni da li je to pravi početak ili se opet samo zavaravamo nekakvim mjerama našeg postignuća kakav je na primjer – novac.