Da bismo promenili sebe (što ume da bude neophodno da bismo mogli normalno da funkcionišemo), ponekad nije na odmet posmatrati kako to rade ljudi oko nas. To nije rđav predlog iz prostog razloga što je ponekad jedina stvar nad kojom imamo potpunu kontrolu upravo ta mogućnost da posmatramo neku situaciju. Dakle, ne moramo uvek da imamo kontrolu nad situacijom u kojoj se nalazimo, ali treba da imamo kontrolu nad time kako na nju gledamo. I to je neka vrsta umeća, i to je neka vrsta napretka. Nema ničeg loše u tome dokle god učimo iz tuđih i sopstvenih grešaka i promašaja i ne dozvoljavamo im da nas zarobe. Eto napretka.
Kako bismo sproveli u delo promenu koju želimo da vidimo na sebi, potrebno je da što manje razmišljamo o varijantama "trebalo je ovo ili ono da uradim", da žalimo za nečim što smo rekli (ili što nismo) jer je jednostavna istina ona koja kaže da se prošlost ne može promeniti. Važno je samo to da, kada razmišljamo o njima, dođemo do zaključka da nam se one više i ne čine toliko strašnim. Naši neuspesi često su najveći u našim glavama. Za sve druge ljude oni nisu uočljivi. Koji onda valjan razlog imamo da sami sebe parališemo i sprečimo u sprovođenju promene za koju osećamo da nam je neophodna? Pravog izgovora, naravno, niti ima niti bi trebalo da ga bude. Ako mi nismo dobri sami prema sebi, zašto bi bilo ko drugi to činio umesto nas?
To je takođe promena gledanja na stvari. Ako posmatramo stvari drugačije, stranputice mogu da prerastu u šanse. Najbolji delovi života nisu neophodno na suprotnim polovima. Biramo samo između dva različita načina da se potpuno iskoristi šansa. Izbor postaje slatka muka kada jednom prekinemo da budemo uplašeni od pogleda u prošlost, sadašnjost ili budućnost. Prošlost ne možemo da menjamo, ali ono što trenutno živimo ili ono što bismo mogli da živimo i te kako je u našim rukama i očekuje našu akciju.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.