Najpre uz ručak “Treći kamen od Sunca”, onda red muzike i vesti, pa su na redu “Njujorški plavci”, pa “ER”, pa opet mala pauza – vesti i zagrevanje za “Seks i grad” i onda, najzad, opuštanje uz likove iz tako britanske, uverljive, opipljive i prisne serije “Toplo-hladno”. A onda, srećno i zadovoljno, tuširanje i spavanjac, pa sutra sve iz početka. Petkom u kasnom večernjem terminu kulinarske maštarije uz britanski “Goli ručak” – televizijski kuvar koji definitivno pomera standarde, a subotom i nedeljom po ceo dan i veče – izobilje najkvalitetnijeg svetskog fudbala i basketa širom srpskog TV prostora. OK – autor ovog teksta (inače pasionirani ljubitelj televizije) izvinjava se zbog neažurnosti navedenih naslova prouzrokovane trenutnom sprečenošću da se prati domaća (?) TV ponuda, ali stvar i nije u konkretnim emisijama i likovima, već u nečem sasvim drugom: da li vam je palo na pamet da – možda – previše gledate televiziju? Znate šta su Keri i Samanta jele za ručak u prekjučerašnjoj epizodi? Definitivno vam je jasno zašto su Džon i Sara uvideli da je bolje da raskinu? I dalje se pitate zašto Sali ne nađe nekog malo boljeg tipa od onog šmokljana Dona? Ne pravite paniku, ali dopustite da vam pomognemo! Vaši mali „elektronski prijatelji“ prijatelji nisu i toga morate postati svesni – što pre to bolje – za vas.
Ovakvom stavu, koji prosečnom srpskom TV zavisniku može izgledati surov, pojednostavljen i svakako preterano radikalan, u prilog idu i rezultati novijih američkih istraživanja koja govore upravo o tome kako gledanje televizije može stvoriti lažan osećaj aktivnog društvenog života.
Oni, zapravo, hoće da kažu da se ljudi koji izobilno gledaju televiziju osećaju slično onima koji imaju pun telefonski imenik (a i život) pravih prijatelja od krvi i mesa. Verovatno vam je poznat fenomen – ako ne rođene majke, a ono barem gospođe iz neposrednog susedstva – koja ne propušta ništa od ultimativnih high end ostvarenja latinoameričke produkcije, doživljava stresove pri TV raskidima i sahranama, te suzama ispraća dirljive momente venčanja “njenih” Hosea i Anabele, kojima je davno zaboravila prava imena (ona sa špice). Mnogo smeha i mnogo suza prolivenih nad nečim što pojedincu nezaraženom latino virusom deluje u najmanju ruku trivijalno…? Sa druge strane, muškarci se najviše “lože” na vesti i sport, a dobro je poznato kako ste sa Karlom i Ričardom na “ti”, dok sa Šekilom svakog petka izlazite na pivo. I naravno, nema vam ravnog u stručnim ekspertizama i procenama tendencija razvoja bliskoistočne krize – šta je rekao Šaron, gde se krije Jaser, koji je sledeći potez Stejt departmenta – ako su ovo za nekoga i španska sela, za vas sigurno nisu! Da ne ispadne da preterujemo, ono što u celoj priči preneražava jeste upravo činjenica da sva relevantna istraživanja pokazuju da su ljudi koji prate neki TV program svojim društvenim životom zadovoljni jednako kao da imaju čitav arsenal uvek dostupnih prijatelja!
Zašto je to tako, pitate se (verovatno) vi… Odgovor je ponižavajuć po samouverenost i ulepšanu sliku koju ljudski rod o samom sebi ima: Satoši Kanazava (Satoshi Kanazawa) sa Univerziteta Indijane u Pensilvaniji objašnjava to začuđujuće primitivnom osobinom mozga da svako lice koje redovno viđa može, čak i nehotice, pohraniti u fajl sa nazivom “Prijatelji.doc”. Dakle, zapamtite, ljudi sa televizije su kilometrima ili (u slučaju [latino]američke produkcije) desetinama hiljada kilometara daleko od vas i nisu vaši prijatelji. Čast izuzecima!
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.