Bez obzira na to koliko se neki od nas diče činjenicom da su zreli i odgovorni, pojedine odluke u životu jednostavno je bolje ne doneti odmah, nego sačekati da prođe izvestan period, i odlučiti kasnije. Da li vas to može lišiti uspeha? Može. Da li može da bude unosno odlaganje? Može. Ono što se od svih nas očekuje jeste malo rizika i mnogo dobre i što razumnije procene.
To što neki od nas imaju pojačani osećaj odgovornosti prema svemu, porodici, poslu, karijeri, ne mora po automatizmu da znači da postoji manjak volje ili želje da se učini nešto i za sebe lično. Neke naše dugogodišnje ambicije, koje smo najčešće sebi i drugima opisivali kao neispunjene, pre ili kasnije mogu dobiti sve šanse da se polako, ali sigurno realizuju. Da li to znači da će nas zaobići i period velike tenzije zbog neostvarenih očekivanja? Ne, ali bolje je da se neke stvari za početak ne dogode nego da povučemo neke pogrešne i nedovoljno promišljene poteze zbog kojih bismo se u periodu koji dolazi mogli kajati. Period mirovanja, kada ne moramo da se eksponiramo ni na koji način, period tihe hibernacije, može da nam donese i korist. A ponekad čak treba odustati i od velikog novca koji se brzo zarađuje na uštrb zarade koja do nas može da stigne sporijim, ali sigurnijim korakom.
Nagovori pretpostavljenih, kolega, porodice mogu da budu korisni, ali ponekad mogu da se ispostave i kao sasvim kontraproduktivni. Zbog toga je najbolje da pojedine odluke donesete sasvim samostalno, ako je moguće, što hladnije glave. Igrajte na sigurno. Upustite se u one igre gde znate da ste najbolji, a sve ostale mogu i da sačekaju neko povoljnije vreme, kada budete osećali da ste sasvim dorasli izazovu koji se postavio ispred vas. Ključno je da budete istrajni, posebno kada naiđu teškoće, ali ako sami ne osećate da treba započeti nešto novo, nemojte to da činite po svaku cenu.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
„Kurcšlus za odlaganje (ne)potrebnih stvari.“
Odlaganje, ludom radovanje; i jedna mala korespodencija nije na odmet, dok se neke stvari stvarno ne poslože, ako već nisu. Sad ja tebe nešto molim i planiram kao da neću/eš. Da, i ne čujem/š. Stare priče o jedinom kamičku- kockici, koji je neophodan a stalno nedostaje da upotpuni mozaik čekanja, nadanja i uzajamnih (ne)suglasica. Sve mi stiže na tajnu adresu kao tebi, na tvoje ime…pa,ti sad razumi, ako hoćeš, ipak ja te … stara čekalica ko bi drugi, da voli. Sve dok sam zauzeta posebnim programom za odlaganje raznoraznih mogućnosti u džepu, druge izvan pameti se provlače; šta ti je, i te suze moje kad odem i patim, a ti srećniji, shvaćen i znači ti… drugačije. Znam to sad: „čudno je koliko je ljudi (ne)sretno što su zajedno a nisu skupa“… čekajući da dođe i taj trenutak koji ne znači odmoći a prihvatiti na obzorju ili objeručke, jer ljubav definitnivo nije za one koji… odugovlače. Ono što se može pojesti u trenu, ne odmaži, već pomaži i kušaj. Zdravo jeee…
Izvini, a koju igru igraš sa mnom sada, dok se igraš sam sa sobom?
E, da me sad napuste oni u koje nisam vjerovala, ali oni su toliko uporni… da se dokažu, meni ne.
Ponekad, a staro je pravilo: što možeš danas, ne ostavljaj za sutra. Nestrpljenje nikoga nigdje nije odvelo, sem do neželjenog odustajanja, možda i cijepanja živaca u tvrdoglavom naletu da se nešto ostvari što prije, a i neizvijesnost nije baš primamljiva. Upornost i strpljenje, dakle, stare čekalice i tu smo. I još jedno „dosadno“ staro pravilo da se stvari ostvare, sliježu ili dolaze na svoje mjesto obično kad od njih odustanemo. Nije mi drago zbog toga. I šta znači kasnije, u odnosu na šta, ako ne samo „trčati ko jare pred rudu“.