Neki od nas imali su ih stotine, neki su imali samo pola od toga, neki dve ili tri, neko jednu, a neko nijednu. Ne govorimo o ženama.
Govorimo o šansama koje nam se pružaju u životu i koje pamtimo po tome što smo neke od njih iskoristili kako treba, dok smo neke od njih iskoristili samo polovično, nedovoljno, ili ih uopšte nismo iskoristili, što nas je mnogo koštalo u budućnosti.
Bilo kako bilo, ponekad i bez našeg truda budu otvorena neka vrata za koja se nismo nadali da će biti otvorena, i onda se pred nama postavi pitanje da li ući unutra ili produžiti dalje.
Ukoliko je reč o prilici o kojoj ste čitavog svog života maštali, nema mesta preteranom razmišljanju. Ako je prilika primamljiva, ali niste sigurni da možete adekvatno da joj se prepustite, onda razmislite. To je taj momenat kada treba oslušnuti sebe i svoje prave potrebe. Ne treba biti ni skroman ni pasivan ako vam se šansa već sama pojavila. Kod takvih „penal situacija“ najgori je osećaj da ih niste iskoristili. Jasno je da je bolje probati pa odustati nego se kasnije večito kajati što ste neku priliku tako olako prepustili prošlosti.
Čak i ako po prihvatanju šanse vidite da stvari ne idu baš kako treba, to ne bi trebalo da vas previše demorališe. Ponekad kad mislimo da ne možemo dalje, jer smo dosegli tačku ključanja, nova prilika iskoči sama od sebe. Zato se ne treba prepuštati konfuziji zbog novih, još nedefinisanih, odnosa.
Nađite se sebi pri ruci, zapitajte se zašto ste određenu šansu uopšte prihvatili, zašto vam se u početku učinila toliko sjajnom. Ako se setite svog prvobitnog impulsa zbog kog ste na kraju krajeva i rekli „da“, možda ćete lakše početi da se nosite s problemima koji su počeli da se pojavljuju.
Problema uvek ima, čak i u prilikama kada ste ubeđeni da je prilika koja vam se ukazala ono što ste želeli da dobijete čitavog svog života.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Neko ko se drznuo da se sam i ponudi, nije isto što i onaj prihvaćen po pravom osnovu; možda ne i toliko željen i priznat kao na tacni prema kojoj se pruža slobodna ruka… i u trenu predomišlja, zaustavlja i prazna leti prema sopstvenim ustima, da ih začepi za sva vremena, kao neki krik koji bi da neopravdano izađe iz njih i oda „tajnu“: svi smo isti, ne našli se u istom, i kako se odnosimo prema serviranim a onda i nametnutim zabludama; ništa nije iluzornije od dovođenja radosti postanka u zabludu, samo da bi preživio ovo prijelazno doba od prihvatanja situacije onakve kakva je, a to je neopisiva „mržnja“ prema svemu što je stvarno ali ne i prema sebi i svom „porodu“ za sva vremena. Muškarcu, knjizi, ekranu… sve ide u i niz (vj)etar koji se osluškuje, sluša pažljivo da pažljivije ne može biti, ali nažalost, ne čuje se dobro ili na preskok, do sljedeće stepenice za pad ili uspon, zavisi u kom smijeru- za tajnu kakva je „jedna šansa“ treba imati snagu vjere, pomalo vjerovati, slabo se nadati, ali ne omrznuto zbog propuštaja iste, najdraže i već svoje. Ja ne mijenjam lako svoje raspoloženje, ma u čemu, dobru, se našla… ni prema kome a njemu kažem, i što ne želi čuti, znati i željeti, jer to bi bila ćutnja nesvakidašnje vrste ako ih ima više, i nepoznanica koje se užasavam. Baš kao i nevjerice i razočaranja, ne i rizika; prije sam za kockicu koja nedostaje, da se sklopi cjelokupni i smisleni mozaik: bez smisla i svrhe ništa ne vrijedi.
„Sjajne šanse“ zbog kojih se u svakom slučaju kajemo, i kad ih iskoristimo i kad ih propustimo. Vrzino kolo koje nam u stvari ne ostavlja mogućnost mirnog i staloženog, ponajmanje stvarno željenog izbora.