Nekada je to možda bilo čudno, ali danas je sve više parova koji su se upoznali i zavoleli preko interneta. Na kraju su se i venčali, ali u stvarnosti. Kako se to ljudi zavole i zaljube preko „mreže“? Zar nije dovoljno teško kada to treba da nam se dogodi prilikom gledanja licem u lice? Kako je onda moguće da se veze oko nas raspadaju, dok veza onih koji „četuju“ jača, a nisu ni mesec dana na istoj teritoriji (osim ako se izuzme virtuelni prostor)? Čini se da je odgovor na to pitanje veoma jednostavan, pa ga je možda zbog toga teže izgovoriti i priznati: možda je stvar upravo u tome što je komunikacija „umreženih“ ljubavnika bila lišena dosadnih sitnica koje postoje u vezama koje se dešavaju izistinski.
Njih dvoje nisu morali da se svađaju oko toga ko će ujutru prvi da uđe u kupatilo ukoliko kasne na posao. Kreativnost koju valja ispoljiti povodom toga šta će imati za ručak svedena im je na minimum (opterećenje oko svega toga, takođe). Ona njega nije opominjala da kotlić u kupatilu curi, on njoj nije prigovarao da već ima sličan par cipela kao one koje je baš juče kupila. Nisu morali da obilaze slave, preslave, rođendane i svadbe, da susreću roditelje, kumove, porodične prijatelje koji vole da zabadaju nos tamo gde mu nije mesto. U stvari, nekako se čini da su „internet parovi“ pravi srećnici jer opstaju zajedno baš zato što su propustili sve te sitnice koje vezu i zajednički život čine vezom.
Praktično, „internet veze“ pružaju mogućnost da se sačuva idealna slika koju svi mi želimo da imamo, nadajući se da će tako biti i onda kada napravimo prve bračne korake. Stara izreka kaže: „Ne sapliće se čovek o kuću, već o kamen“. Ponekad nam u vezi sve velike stvari funkcionišu kako treba, a sitnice nikako. Upravo su te sitnice ono na šta najmanje obraćamo pažnju, a one najviše utiču na to da li će jedna veza opstati. „Internet parovi“ koji opstanu, ostaju zajedno zato što su sačuvali magiju odsustva sitnica. Da li je to tajna njihovog uspeha?
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Da li baš magija odsustva sitnica ili pak iskustvo magije međusobnog odsustva i uzajamnog nedostajanja koju su već iskusili odmah na početku virtuelne veze, a možda čak i u buđenju one prave odistinske veze u povremenim kontaktima. Odsustva i prava nedostajanja čijem iskušenju su naučili da vladaju, da se savlađuju i postepeno uče i ovoj jako važnoj „nauci“ strpljenja. U odlaganju konačnog i u učenju strpljenja je moć vladanja sobom i svojim neprevaziđenim porocima koje ćemo možda uskoro servirati drugom. A možda i neizvijesnost u ostvarenju čini vezu gomilom krupnica za koje sve više kopkani neodlučnošću želimo sve više i više da se ostvare. Prije nego što nas unište nadolazeći zajednički problemi, a moguće i zajednički džep. Ah, da, odsustvo svakog pa i prividnog iskušenja za trpezom zvanom život. Pitate kako opstajemo dok se umaramo da se sklopimo, pronađemo i najzad „vežemo“, a nesigurno je to.
Ljudi se upoznaju na razne načine i na različitim mestima, pa danas to čine i preko Interneta. I to ne mora ništa loše da znači. Međutim, ako je osoba koju ste upoznali putem Interneta OK i normalna, a zna se šta se pod tim podrazumeva, logično je da nakon izvesnog vremena druženja na mreži, uspostavite kontakt i „uživo“ i da se utisak koji tada steknete ne razlikuje umnogome od utiska o osobi koji ste imali na mreži. Ukoliko do susreta i upoznavanja uživo ne dođe – jer jedna strana isključivo preferira online druženje, budite sigurni da za računarima sedi i tim putem „se druži“ veliki broj osoba sa očiglednim psihološko-sociološkim poremećajima i da sve što vam pričaju na mreži – jednostavno nije istina.
Sada mi deluje da sam bila suviše rigidna u osudi takve mogućnosti, možda odraz trenutnog raspoloženja. Novo vreme nosi i nove načine komunikacije i na to se treba privići,na kraju svako izabere šta mu odgovara.
Potpuno se slažem sa gorenavedenim komentarima. Upoznavanje preko interneta je najbolesnija stvar koju je ovo civilizovano društvo izmislilo. Sve bi to trebalo zabraniti!
Najstrašniji oblik manipulacije ljuskim mozgom ostvaruje se preko interneta. Tako se dešava da neko uobrazi da je u vezi sa nekim, a pri tome ga čak nije ni video, niti bi želeo da bude s takvom osobom u bilo kakvoj životno uverljivoj vezi. Preporučujem striktno izbegavati uplitanje u perverzne i bolesne relacije da se ne biste našli na psihijatrijskom kauču.
Slažem se, ali šta se dešava sa tim „virtuelnim“ parovima kad veza zaživi u stvarnosti? Koja je svrha veze preko žice, do kraja života, kad ručaš sam i kad uveče legneš sam u krevet?