Svima nam je poznato da stres, taj tihi ubica, pošast modernog doba, iz dana u dan skraćuje naš život. Ne postoji čarobna pilula kojom se možemo izlečiti od njega. I ne samo da ne postoji nego je nikada na tržištu nije ni bilo. Sva je prilika da je nikada neće ni biti. Možda i treba da bude tako budući da se rešenje za najveći deo naših problema, uključujući tu i stres, nalazi upravo u našoj glavi. Pitanje je samo strategije za koju ćemo se opredeliti kako bi se zadao, ako ne konačni, onda bar odlučujući udarac našem stalnom životnom pratiocu. Valjda je red da i mi u nekom trenutku pokažemo zube.
Iscedite stres iz sebe, dođite do daha, popijte kafu s prijateljima, nabacite smešak i uprite prstom u problem. Kada se spremamo za neki važan šut, uvek valja zarotirati dlanove i zapucketati prstima. To će nas osloboditi napetosti i prebaciti fokus na jedinu stvar koju možemo da kontrolišemo – našu koncentraciju na šut. Nećemo razmišljati o tome da li ćemo pogoditi ili promašiti. Važno je da budemo opušteni i da savršeno kontrolišemo situaciju. Mozak uvek treba dobro uposliti, ali treba i paziti da se radi o zadatku koji ima konačno rešenje. Problemi kojima zapravo i nema kraja mogu da prouzrokuju samo još više stresa.
Jedan od dobrih načina za borbu protiv presije jeste to da problem pokušamo da pretvorimo u igru. Ako osetimo da nas kolege na poslu ne vole, ne treba ustuknuti i pognuti glavu. Naprotiv! Treba pojednostaviti stvari i reći: "Dobro, pokušavaju da se kače sa mnom, pa da vidimo ša će se dogoditi…" Sada je to igra, a ne direktan individualni napad. Stres se uvek smanjuje u trenutku kada promenimo perspektivu.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Stres prestaje i kad znam da mogu da odbijem ono što je trebalo da dobijem, a nisam jer mi ionako pripada, u tuđim je rukama. Prestaje kad mogu da odustanem, predomislim se, kažem da neću, kolebam se i na kraju ne pristanem na nešto što sam odavno čekala da me mimoiđe, a trebalo je da prihvatim kao noćnu moru. Mogu na kraju da kažem da se odričem nasljedstva koje mi je obećano kao moralna ucjena i vječita kočnica na putu za napredak svih ličnih potencijala. Sve u obostranim aluzijama, samo ne kao vječiti gubitnik u lažnom materijalnom ostvarenju, zauvijek slobodan naš stalni pratilac u zlatnom kavezu ili sa zlatnom kašičicom u ustima, rođen da „zaj…“ vječnost pa da prestane.
U pravu ste, često je problem kako shvatamo i obrađujemo neku situaciju, kako smo navikli da reagujemo, stomakom ili glavom. Npr. do sada nismo naučili kako da se suočimo sa agresijom ili otvorenim neprijateljskim ponašanjem, da ne uzvratimo istom merom, da ostanemo pribrani koliko je to moguće, a da ipak istrajemo u onome što nam je bitno.