Nema osobe kojoj se nije dogodilo da bude povređena nečijim postupkom ili rečima i da nije zamerila onome ko ju je povredio. Neopraštanje i zameranje mogu da budu izvori mnogih frustracija i negativnih osećaja u svakodnevnom životu. Kada dođe do sukoba između dve strane, nema pobednika dok ne nastupi pomirenje. U nezavidnoj situaciji su obe osobe, i ona koja je povredila ali i ona koja je povređena.
Izviniti se možda jeste teško, ali primiti izvinjenje još je teže. Treba da oprostimo i zaboravimo, ali obično odugovlačimo s izgovaranjem tri čarobne reči: „Žao mi je“. No, kad smo povređeni, želimo puno više – želimo osvetu, da osudimo okrivljenu osobu na propast, tako da ostatak života puzi pred našim nogama. Postoje oni koji smatraju da čak ni najbolje izvinjenje ne može da nadoknadi štetu. Takvim razmišljanjem i sebi i drugima zagorčavaju život.
Opraštanje otvara vrata radosti i zadovoljstvu. Kada neko pokuša da vam se izvini, pokušajte da budete otvoreni. Razmišljajte o činjenicama koje bi mogle da naštete vašem odnosu ukoliko ne želite da oprostite. Izvinjenje ne sme biti samo forma, a „žao mi je“ nije kraj razgovora.
Treba oprostiti, ali treba i insistirati na razgovoru o nemilom događaju ili konkretnom problemu. Cilj je, naravno, da se otkriju uzroci ponašanja osobe koja je pogrešila kako bi se ono što bolje razumelo. Svakako, postoje i one sitnice koje u nama uzrokuju zameranje, one su deo svakodnevice, a osobe koje nas povrede samo su slučajni prolaznici. Biti sposoban da se pređe preko sitnica pitanje je emocionalne zrelosti, a o njima nije potrebno filozofirati.
Činjenica je da se prag tolerancije povećava s godinama, posebno kod onih koji imaju porodicu. Zato, da biste olakšali sebi i da biste mirno spavali, pokušajte da oprostite sve što nije vredno zameranja i svađe.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Pa, recimo „Žao mi je“, ali i kao da ništa bilo nije.
Gledaj ti ovo sad; a danas, ovo što sam napisala nekad jednom kao ispod rendgena je. Ali slast „osvete“ je neprevaziđena, kad dokažeš sebi i svima, nevjernim Tomama, da može, da moglo je i tada, ali sada ti nećeš. Ne želiš nikoga da povređuješ, ni slučajnog prolaznika, niti mu se izvinjavaš za sopstveni jad zalutalih žaljenja bez konca kontrole u rukama jer onda kola idu nizbrdo, a ti naprijed. Uzdrman nečim što se ne da opisati a ti ipak reci.
Jednostrano, pa čak i slučajno i nenamijerno, povređivanje suštinski mijenja odnos, najčešće u negativnom pravcu prekida kontakta. Ipak, postoji par situacija kada se to, i pored svega, izgladi i odnos čak uznapreduje u pravcu veće bliskosti, kao da se ništa nije desilo, kao da nije vrijedno dalje sekiracije. Ne mislimo na onu klasiku i rugobu od žrtvenog trpljenja do preko svih granica kad nasilnik čak pusti i suzu u znak kajanja, a poslije se sve ponavlja i nastavlja kako je već krenulo, ne. Slučaj je kad npr. obje strane gotovo ravnopravno kinje pomalo drugu, uzajamno se čarkaju, ponekad ne baš nježno i ne misle da prestanu, jer im je to obostrani stil ponašanja i postalo već duhovna hrana, ako ne i fizička. Nalaze se na klackalici, pružaju i drugoj strani priliku, kao da lebde i ne misle da siđu. Ako ih neko sa strane, od bliskih prijatelja, upozori na apsurd čitave sitacije u kojoj „laka“ provokacija dominira, malo se povuku, naporni za okolinu, a onda, u kućnom zabranu nastave po starom i kako su već navikli da se ophode jedno prema drugom. I veza ide dalje, čak naoko napreduje, jer oboje predstavljaju jedno za drugo mnogo toga značajnog i bez čega ne mogu i ne bi se odrekli. Samo što su malo grublji, otvoreniji i neumoljiviji na greške. Izgleda kao da presuđuju jedno drugom svaki potez, ali idu dalje, naporno jeste, ali nema ni „izvini, neću više nikad“. Ko još misli na djecu koja će jednom i sama odrasti. Suprotni tabori vole to da zovu jednim vidom nezrelosti i „nikad se oni neće promijeniti“. I možda se „svete“ za sve moguće propuste, svoje i tuđe, bez kraja i konca.