Jeste li ikada imali osećaj da su vaši prijatelji, u poređenju s vama, mekušci? Možda zato što to stvarno i jesu. U svakom od nas čuči neki takmičarski karakter. I dobro je imati ga. To je ono što nas čini ambicioznim, što nas čini timskim igračem i, na kraju krajeva, pobednikom. Međutim, ako se taj takmičarski karakter otme kontroli, ako ga sasvim pustimo s uzice, to se sigurno nikome neće dopasti. Bez obzira na to koja sfera takmičenja je u pitanju – fudbal, bilijar, pikado… Uvek je dobro izbeći situaciju u kojoj likujete zbog toga što ste u nekoj igri pobedili svoje prijatelje. Važno je da pobedite niske nagone u sebi, a ne svoje društvo.
Umesto na pobedu, valja se koncentrisati na popravljanje sopstvenih rezultata. Svakome je jasno da to nisu dve iste kategorije. A u slučaju da pretrpimo poraz, što se događa i najvećim pobednicima, jedina osoba koju treba kriviti jesmo mi sami, a ne oni s kojima smo igrali igru. Biti perfekcionista može da bude odlično za posao, ali bi vaši prijatelji mogli da trpe ukoliko se perfekcionizam ne drži pod kontrolom. Ukoliko prilikom kritike koju upućujete ne želite da onaj koga kritikujete bude uvređen, nemojte kritikovati ako niste u stanju da ponudite i neko bolje rešenje. Ponudite savet kao saveznik, a ne kao savetnik. A ako osetite da je vaš savet nepoželjan, povucite se. To je mnogo bolje od nasilnog nametanja svog stava po svaku cenu.
Deo je nečijeg šarma ako ta osoba ume da poklanja pažnju drugima. Važno je samo da se izbegavaju obećanja koja ne mogu da se ispune. U redu je ako želite da budete u krugu onih koji zapravo i ne znaju za poraz. Ali, treba znati i da postoje mnogi istorijski primeri koji svedoče o ljudima koji su doživljavali poraze u svemu čega bi se dohvatili, ali su nastavljali da pokušavaju jednostavno zato što nisu znali drugačije. Pokušavali su iznova i iznova i, napokon, nakon godina loše sreće i izazova, postigli su uspeh. Želja za uspehom i upornost ne moraju da stvore sukob interesa.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Niti mi više kukamo nad svojom hudom srećom, niti oni manje likuju kada nas pobijede.Sve je u glavi, a ne za kartaškim stolom i u kocki sa sopstvenim strpljenjem ili upornošću; igra živaca, natezanja i prepuštanja ili kolo sreće se okreće, kako god hoćete i kako ga uzmete.A šta nam drugo preostaje nego da probamo ponovo i ponovo…
Nadovezala bih se na poslednji pasus, o fascinantnom primeru ljudske upornosti i vere u sebe (citat): „Abrahamu Linkolnu je propao posao kada je imao 22 godine, izgubio na izborima za zakonodavnu vlast sa 23, ponovo mu je propao posao u 25-oj, devojka mu je umrla kada je imao 26, sa 27 je dobio nervni slom, sa 34, 37 i 39 je izgubio na izborima za kongresmena, sa 46 izgubio na izborima za senatora, u 47-oj nije uspeo da postane potpredsednik SAD i ponovo izgubio na izborima za senatora u 49-oj godini. U 52-oj godini izabran je za predsednika SAD i sada ga se sećamo kao jednog od najvećih vođa u istoriji“.Takvih primera je mnogo. Brojni, kasnije veoma poznati ljudi doživljavali su teške poraze i -nastavljali dalje, zasenivši svet ili dajući doprinos čovečanstvu. Čini mi se da ljudi sa ovih prostora nisu naviknuti na takvo razmišljanje, da li je u pitanju genetsko nasleđe, vekovno iskustvo ili malograđanski odnos prema svemu, tek naš pogled na svet je većinom malodušan,defetistički. A kada pak doživimo poraz, sopstvenom zaslugom ili aktivnim doprinosom drugih, obično se traže krivci,smišljaju brojni izgovori,a sve u cilju opravdanja zašto ne početi iz početka. Sve je lakše od konkretne akcije.