Prosečan TV gledalac misli da su restleri američka izmišljotina, ali greši, jer je restling rođen u Francuskoj u 19. veku, i to kao svojevrsna ulična zabava. Međusobni obračuni nisu imali određena pravila i u njima su mogli da učestvuju bokseri, rvači, cirkuski snagatori, ali i svi oni koji su to poželeli. Budući da američki nacionalni sport nisu smislili Amerikanci već Evropljani, glanc su mu dodali baš oni prvi, koji ga i svojataju. Amerikanci su osmislili takmičenja, a potom i šampionate.
Naravno, od prvog održanog takmičenja pa sve do danas ideja o istinskoj tuči izgubila je na svojoj oštrini. Na početku je sve bilo ozbiljno, a protivnici su se toliko mlatili i udarci su bili toliko žestoki da se u ringu čak i umiralo. S vremenom je komercijalni interes nadvladao sportski, a mečevi su se pretvorili u šou-program. Tako su i muškarci dobili svoju „sapunicu“. Svaka borba je unapred izrežiran spektakl, pri čemu ishod meča ne određuje veština učesnika, već scenarista, koga u tom poslu zovu buker. On određuje pobednika i režira celu borbu iz sekunde u sekundu.
U igri su dve varijante. U prvoj se gledaju spektakularne borbe sa specijalnim efektima uz čvrst scenario. Uz to, uz svakog takmičara ide i određena legenda (tipa „hrani se isključivo krvlju mladunčadi“ itd.). U drugoj varijanti gledaocima se serviraju neprekidno nasilje i niski udarci. To liči na jeftin cirkus, ali proizvodi odličan utisak i donosi dobru zaradu. Još ako u međuvremenu padne malo krvi (one koju namerno izazovu pri padu tako što malim žiletom zaseku arkadu, iz koje se zatim obilato sliva krv) – zabava mase je veća, a uzbuđenje je ravno onom koje osećaju pripadnice lepšeg pola dok gledaju fatalističke zaplete svojih melodramskih sapunica, španskih, meksičkih, venecuelanskih ili domaćih.
U oba slučaja, i kod muškaraca i kod žena, u pitanju su samo nijanse neukusa.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.