Pojedine ženske muke bacaju muškarce u čist očaj. To nije slučajno. Neke stvari kojima su žene sklone mi jednostavno nikada nećemo razumeti. Ne kažemo da njihove suze ponekad nisu opravdane, ali zaista…
U redu. Ako zaboravimo petogodišnjicu od dana kada smo se upoznali, možda u tom trenutku zaista i zaslužujemo hladan tuš, ali ko još vodi računa o pet meseci od prvog poljupca? Žene. A nama je najčešće smešno da iz te perspektive pratimo vezu. Godišnjice vredne pažnje jesu ubeležene u muški hard disk, ali ne i svi oni "važni datumi" koji su bitni ženama. Mi ne samo da ih ne pamtimo nego se i ne trudimo da ih zapamtimo, i tako treba da ostane.
E, sad što se tiče plakanja, ta pojava je retka kod muškog sveta. Nije da je nema, ali je retka. Otuda su ženske suze "niotkuda" zaista čudne. Ako vam se ikada dogodilo da devojka iz čista mira počne da plače, onda znate o čemu je reč. Ukoliko zajedno gledate čoveka koji sam sedi za stolom i večera, ona će videti sirotog udovca koji mora sam da večerava, dok ćete vi videti muškarca koji je zbrisao od supruge da na miru pojede svoj obrok.
Sledeća teška situacija jeste ona u kojoj ona nije u stanju da odabere šta će obući za izlazak. Ukoliko se nađete u takvoj poziciji, naoružajte se strpljenjem. Bez pet presvlačenja ništa nije uradila. A kad shvatite da mesto na koje odlazite nije čak ni osvetljeno, uzaludnost njenih kombinacija dobija na maksimumu apsurdnosti.
Takođe, žene imaju čest manir da svoj život opterete perifernim likovima. Tu su bivše kolege, portiri, nekadašnje komšije, sestra bivšeg dečka, drugaričina najbolja drugarica itd. Iz nekog uvrnutog osećanja obaveze one često očekuju da i mi imamo istu količinu strpljenja. Prežvakavanje nekih bivših zajedničkih tema jednostavno nije u muškoj prirodi. Šta zaključiti iz ovoga? Život je previše kratak da bismo subotu uveče proveli s devojkom s kojom ste pre tri godine išli zajedno na džoging.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Ono što je manje važno je manje važno i ništa tu ne mijenja na stvari, čak ni suze u nevrijeme, ali boli da boli. Stvar je u tome da se ne zaboravlja i ne oprašta ni u kom slučaju, pa bilo to kroz smijeh ili kroz suze, zavisno od trenutnog raspoloženja. I, da, da li je po ljeta ili zima, baš zima i reže do srži neizmirene račune. I, šta tu nema da nije jasno otkud to i suze pih ženske?! Samosažaljenja ili sažaljenje pitanje je, brajko, ali najčešće godine stigle…
U potpunosti se slažem sa iznetim u poslednjem pasusu – da život, odnosno vreme ne treba trošiti na priče o perifernim stvarima i ljudima, čemu su neke osobe ženskog pola sklone. Žene su takođe više sklone i plakanju i verbalnoj agresiji, prvenstveno zbog svog hormonskog statusa. Međutim, autor ovog teksta nije se pozabavio osobama muškog pola, koje po pravilu ne plaču “bukvalno“, ali su u suštini pravi plačljivci i feminizirani tipovi u likovima muškaraca. I ima ih izuzetno mnogo u našem okruženju. Žene doživljavaju kao druge mame. Daleko od toga da glasam za “mačo“ tipove i grubijane, ali cmizdravce koji ne plaču ne mogu da smislim.