Ono s čime se savremeni poslovni ljudi oba pola danas veoma teško mire, posebno ukoliko žele da napreduju do samog vrha, jeste činjenica da ponekad moramo prihvatiti okolnost da je nemoguće sve kontrolisati. Sve one osobe kod kojih se stepen poslovne posvećenosti nalazi na skali radoholičarskog ponašanja teško će se pomiriti s tim da savršenstvo ne postoji i da je apsolutna kontrola nad događajima i stvarima oko nas gotovo nemoguća. Iz njihove vizure nema odupiranja izazovima; čim jedna situacija bude rešena (u njihovu korist, naravno), evo nove koja zahteva svoje razrešenje. I tako u beskonačnost.
U suštini, bilo bi veoma dobro kada bismo imali tu sposobnost da svoje poslove posmatramo samo kao privremeni beg od stvarnog sveta i njegovih duhovnih prohteva koje tek moramo da shvatimo. To su dve sasvim odvojene sfere. Na radnom mestu, ako to želimo, ne moramo ništa da progovorimo, neće ni drugi govoriti osim ako nemaju baš nešto važno da saopšte o poslu, o životu uopšte ili eventualno nešto o sebi. Ali ako zapadate u tišine i onda kada izađete iz kancelarije, potrebno je razmisliti da li vas posao i pored povećeg bankovnog računa ipak pretvara u duboko slomljenu osobu koja posao koristi kao način da se pokrije ogromna praznina koja zjapi iznutra.
Sukob sa samim sobom nikada nije lak. Da bi ga rešili u svoju korist, neki ljudi se mole, neki džogiraju, treći se preznojavaju u teretanama. U suštini, nema razlike. Cilj je istrošiti rezervoare snage iz kojih se crpi racionalno razmišljanje, tako da bi se opsednuti duh mogao oterati s posla i na taj način preusmeriti prema nekim važnijim stvarima. Treba uzeti u obzir i neke više ciljeve: porodicu, decu, ljubav, mir u glavi, pomoganje drugima. I uopšte uzev, ako se već desi da je povređen neko ko nam je drag, zbog toga što nismo mogli da odvojimo poslovni od privatnog života, tu grešku treba što pre ispraviti.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.