Snobovi su stari koliko i civilizacija u kojoj živimo. Iako nema opipljivih dokaza njihovog postojanja u praistoriji, sigurno ih je i tamo bilo. O antičkim vremenima već postoje i pisani zapisi, i od tada pa nadalje naša civilizacija brižljivo neguje društvenu kategoriju sveprisutnih snobova.
Reč je o onima koji uspešno prolaze kroz sve sisteme i još uspešnije preživljavaju u njima (što se razlikuje od onih koji pošteno rade i preživljavaju), o onima koji se uvek na neki volšeban i samo njima svojstven način iznova vraćaju, i to svaki sledeći put još jači, još brojniji i sve sjajniji. Snobovi su osobe kojima je u suštini uvek dobro. Oni su uvek u množini (iako vole da ističu kako spadaju u malu grupu odabranih), a njihovo mišljenje je opšti društveni stav, pa nema razloga da se osećaju nesigurno. I zašto bi kad uvek izgovaraju opšta mesta i imaju dosadne stavove za koje misle da su nesporno civilizacijsko dostignuće?
Lako ih je prepoznati. Oni se i oblače dosadno, a sebe, naravno, najčešće smatraju veoma intelektualnim zato što kao po naređenju čitaju nagrađivane pisce i gledaju nagrađivane filmove ili predstave. Na kraju krajeva, veruju samo proverenim vrednostima, a to je ulog koji uvek mora da upali. Igraju na sigurno, s rizikom koji je toliko minimalan da ga gotovo i nema.
Današnji snobovi vrlo dobro znaju da postoji pravi i lažni put, a oni su uvereni da su uvek na pravom. Zato uvek i koračaju odvažno i smelo. Najčešće ne žive od svog rada, već su nekim čudom ubačeni na prominentna radna mesta, sreću se po premijerama koje su režirali njihovi prijatelji, s radošću pokazuju svoje velike stanove i uzorne porodice, a ljubavnice i ljubavnike malo ređe. Neke stvari treba raditi, ali se njima ipak ne treba hvaliti kako ogovaranje ne bi oštetilo ugled koji se godinama brižljivo sticao i negovao.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Nije lako odabrati kad imaš izbor, još teže odlučiti se između pravih, čak provjerenih vrijednosti, jer one su često na margini, potisnute ili čak potpuno ignorisane, jer evidentno spadaju u komplikovaniju, često rizičniju konzumaciju. Zašto? Pa baš zbog tog našeg ušančenog i duboko prihvaćenog snobizma koji je drugo ime za primitivno i naoko lakše usvajanje dostupnijih i olako prihvatljivijih kulturnih i drugih obrazaca koji nas jednostavnije, u stvari prostije i na prvu loptu određuju kao „kulturna“ i pomalo društvena bića u istoj grupi i za sličnu stvar priklonjenim i tako naoko zaštićenim, kao „abunzeze“, od moguće kritike onih koji su u stanju namirisati prave vrijednosti, nasuprot neopravdano potenciranog kiča lažnih vrijednosti. Stvar je u tome što se ide linijom manjeg otpora u prihvatanju šablona ponašanja kako bi se bilo lakše prihvaćen i lično konzumiran od uniženog kriterija sličnih nam konzumenata. Ah, ta izmiksana, pomiješana „gluma“ politike i marketinga koja nam servira „plastične zezalice“ i istovremeno lišava sopstvenog prava na izbor i stav koji treba još i progurati, pomučiti se oko njega, ako želiš biti čist, svoj, čak ispunjen onim pravim, prihvatljivim, ljudskim, a ne ispijen, praznjikav i za brzu upotrebu s nogu. Stvar je u pravom zamagljivanju opšteg problema opredjeljenja, odlučivanja i prihvatanja, a jedan segment primitivizma je i taj štrčeći snobizam što bode oči i razdvaja nas, umjesto spaja i približava jedne drugima, jer tvrdi da smo teško razumljivi. A oni, valjda, teško svarljivi. Hm, stavi pravu stvar na pravo mjesto!