Tekila je meksičko nacionalno žestoko piće dobijeno destilacijom soka kaktusa koji se zove plava agava; njegovo stablo može da dosegne čak i deset metara visine, a lišće se odvajkada upotrebljava u narodnoj medicini. Ime „vatrene vode“ potiče od istoimenog mesta i reke koji se nalaze stotinak kilometara severozapadno od Gvadalahare. Tekila je bistar napitak veoma specifične arome i ukusa. Uostalom, ko je probao – zna.
Neke vrste su zlatne boje, koju dobijaju višegodišnjim odležavanjem u buradima. Konsumira se „čista“ i ispija na eks, mada je veoma upotrebljiva i za pravljenje koktela. Proizvodnju tekile strogo kontroliše meksička vlada, tj. tako je propisano. Međutim, kao i u zemlji Srbiji kad je reč o šljivovici, širom Meksika tekila se spravlja i u „domaćoj radinosti“, pa je otuda veoma nezahvalno licitirati brojem ispečenih i popijenih litara. Danas se tekila u Meksiku prodaje čak i u pojedinim apotekama, jer postoji verovanje da zbog nekih svojstava pročišćava krv i leči od mnogih bolesti. Zašto je tekila toliko popularna ne samo u matičnoj zemlji već i u ostatku sveta?
Zbog dve, moglo bi se reći, legende. Prva se odnosi na meskalin, veoma zanimljiv sastojak meksičke rakije, za koji Vujaklija kaže da spada u kaktusov alkaloid koji se koristi za izazivanje ekstaze prilikom verskih obreda. Ako je to tačno, onda je zasigurno dobar i u „običnim“ situacijama, naravno, onima koji vole da budu u ekstazi. Druga legenda ima veze s crvima koji se stavljaju u flaširanu tekilu. Pretpostavlja se da su se ove životinjice potapale u rakiju radi evidentiranja prisustva metanola, koji napada organske ćelije i rastvara ih. Crvi su stavljani u svež destilat, a onda se čekalo da se vidi da li će ostati čitavi. Iako je današnja tehnika napredovala, ovaj ritual je opstao. Ostala je i navika da najhrabriji, ili bar najluđi, u društvu uz poslednju kapljicu pojedu pijanog crva – od čega, kaže legenda, nema boljeg afrodizijaka.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.