Kada dođe do svađe, jer je to nešto što se na kraju krajeva nekada i ne da izbeći (nije stvar u tome da se nikada ne posvađate s nekim, a posebno s voljenom osobom), važan je način na koji se svađate. U dobroj vezi nijednom partneru nije bitno „ko će da pobedi“, već oboje žele da postignu dogovor i pronađu najbolje rešenje. Nije bitno ko je kriv, ko je počeo sukob i ko je šta skrivio. Važan je razlog zbog kojeg je do svađe uopšte i došlo.
Pre nego što se prepustite svađi, proverite da li je ono što vas muči deo nečega zbog čega ste joj već ranije prigovarali, ili nešto za šta osećate da spada u domen onih stvari preko kojih se jednostavno nikada ne prelazi. Ukoliko ustanovite da je o tome reč, ne bi bilo loše da preispitate da li vam problem koji se ukazao zaista toliko smeta da niste u stanju da pređete preko njega. Kada racionalizujete stvari, problem ne nestane, ali se u trenutku učini znatno manjim. Još jedna toliko česta greška prilikom svađa jeste korišćenje neke vrste emotivne ucene – to može, nakratko, doneti „pobedu“ jednom od partnera, ali na duge staze, koje su u krajnjem slučaju i jedino važne, emotivna ucena samo pogoršava stvari i doprinosi tome da se jedna veza pre ili kasnije ipak okonča.
Kada se strasti smire, odnosno ako se strasti smire nakon bure, uradite nešto što vas zbližava i nešto što doprinosi smirivanju emocija uopšte, i to na obe strane. Možete zajedno odgledati film koji volite ili ruku pod ruku krenuti u šetnju kako biste „ohladili“ glavu posle turbulentnih časova rasprave. Ukoliko ste u stanju da pronađete zajednički jezik, sve su šanse da ćete još dugo vremena provesti u toj vezi. Ako oboje imate „kratak fitilj“, možda je za oboje bolje da se raziđete i potražite osobu koja će sasvim drugačije pristupati rešavanju problema.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Teks je dobar i poučan, ali bih ja uz komentar volela da kažem nešto što mi je prolazilo kroz glavu dok sam ga čitala. Ja imam sestru bliznakinju, i to smo jednojajčane bliznakinje koje su do 26 godina maltene bile nerazdvojne. Parola roditelja je oduvek bila „kuda jedna, tu i druga“. Sve to dovodi to smetnji u osamostaljivanju i socijalnoj snalažljivosti, jer smo odmalena bile upućene jedna na drugu. Već je neko vreme kako moja sestra ima dužu vezu, a sada je već pred brakom. Svađe su konstantne i rivalske. Koliko smo jedna drugu podržavale, toliko sada jedna drugoj kontriramo. Uviđam da je tu prisutan i podsvesni strah od razdvajanja, neosnovana, nesvesna ljubomora da će taj neko meni uzeti nešto što je moje. A uviđam da se u svađama najviše provlače reči „to je moje“. Apsurdno je da se ne razumemo, jer ako se rečenica „u dušu te znam“ može na nekoga primeniti, to je u slučaju blizanaca.