Znati kada ste tačno stigli tamo gde ste želeli, kada ste dosegli tačku u kojoj vam se isplaćuje novac, žene, posao i vežbanje – to je mudrost koja definiše zdrav i uravnotežen život. Ali, to je mudrost s kojom je teško ići u korak. Sposobnost da se zna kada je nešto što se čini kao dobro zapravo loše za vas veština je koja izmiče mnogim muškarcima. Svaki može da pretera s raznim stvarima, a da toga ne bude ni svestan. A onda jednoga dana to dođe do njegove svesti na sastanku anonimnih alkoholičara ili na infektivnoj klinici, i onda se shvati da se ipak na neki način pomalo preteralo.
Najčešće, muškarac može da primeti svoje preterivanje – bar onda kada mu se jednom obije o glavu. Na primer, znate da ste prekardašili i prekoračili kritičnu liniju s plavušama onda kada vam žena kaže da želi da se razvede od vas. Po pravilu, opsesija koju jednom razvijemo vremenom postaje sve očiglednija. Koliko god se mi trudili da se odupremo, teško je jednostavno se suzdržati, a opsesije nam takoreći jedu iz ruke. Neke stvari imaju svoju dobrobit, mogu da budu tako sjajne, toliko zadovoljavajuće da je jedino normalno da ih želite još. Nešto u čemu se osećate dobro, nešto zbog čega primećujete pozitivne rezultate, nešto posle čega se osećate sjajno… Zašto onda ne nastaviti sa tim? Zato što je granica između normalnog ponašanja i preterivanja u užitku veoma tanka i zato što se ono što je vrlina očas posla uz malo nepažnje pretvori u porok.
Onda više nema šta da se krije. Put kojim smo krenuli, ako i nije postao loš, u najmanju ruku je nezdrav. Ukoliko ste u sebi razvili mehanizam da o nečemu neprestano razmišljate (žene, piće, vežbanje, uspeh na poslu), potrebno je da ubedite sebe da jedan dan nerazmišljanja o nekoj od tih tema nije korak unazad. Kada se užitak pretvori u opsesivnu rutinu, jasno je da postoji problem koji bi trebalo da se reši. Preskakanje može biti prvi korak u izlaženju iz opsesivne rutine, ali najverovatnije nije i najdelotvorniji. Toliko dugo to radite, i nastavićete da radite. Međutim, svoje granice ne možete da znate sve dok ih jednom ne prevaziđete.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Nije normalno sebe stalno kontrolisati šta radiš i preispitivati se da li je to normalno sa nečijeg gledišta i u bilo kom smislu, a ne samo opsesivnom. Isto tako, mislim da nije normalno osjećati nešto kao prisilnu radnju, nešto što moraš da uradiš čak da bi se nekom dopao ili da bi te neko smatrao prihvatljivim; na stranu situacije kad samog sebe dovodiš do prisile da se nešto ne bi desilo ili baš da bi se nešto dogodilo. Sve ima svoje granice, pa i ljutnja zbog neuspjeha. I preporuka: opustite se, nasmiješite se, ljudi.