Ljubavni romani su izmišljeni da bi zasladili snove i namirisali stvarnost. Baš kao i oni filmovi tokom kojih žene brišu suze i uzdišu kad onaj mišićavi frajer stegne u svoj čvrsti zagrljaj glavnu junakinju (i, gle čuda, ne udavi je), zabaci joj glavu unazad (a ne polomi joj kičmu) i poljubi je onako strasno iz zaleta, a ne rasklima joj zube.
Kada se žene pitaju, one uvek kažu da najviše cene iskrenost. Međutim, žene umeju i da lažu; ne baš vas, i ne baš namerno, i ne baš uvek. Zapravo, one najviše lažu sebe, i to na razne načine – zavisno od onoga što vide u ogledalu. One uglavnom vide ono što žele da vide.
Na primer, vide sebe kao uspešnu, emancipovanu ženu, preslikanu sa reklame za mobilne telefone. Zato žele da se skrase pored intelektualnih i kulturnih tipova sa kojima bi mogle da razgovaraju o svemu. Gade im se muškarci koji umeju da zapovedaju, ali samo do prvog neodlučnog trenutka – tada jedva čekaju da im neko kaže šta treba da urade.
Druga slika koju pokazuje ogledalo prenosi se genetski, a to je ona priča o „jadnom ženskom“. To je žena koja zavrnutih rukava pere veš u znoju lica svog, u pozadini vrište deca koju treba nahraniti, a onaj njen nevoljnik se za to vreme negde zapija i pri tom je laže da je tu u liftu kada ga ona pozove preko mobilnog ne bi li videla kada će kući.
Izgleda da se sve češće zaboravlja činjenica da su se u međuvremenu pojavile stvari koje od žena čine sve samo ne žrtve. Odavno postoje usisivači i mašine za pranje veša i posuđa, za sređivanje kuće iznajmljuju se druge žene, košulje se peglaju same, a deca se ne vaspitavaju. Biće dovoljno vremena da se ispoliraju nokti i podignu sve četiri uvis – taman na vreme da se uključe u novu epizodu omiljene sapunice.
Teško muškarcima koji to ne shvataju! Ženska solidarnost čvrsta je kao stena. Muškarci su danas potrebni ženama kao ribama bicikl, one su dovoljno jake da same idu kroz život. Šta više da vam pričam…
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.