Da bismo živeli svoj život, svima nama je potpuno jasno da se moramo baviti onim što nam se dešava u njemu. Stalno se moramo baviti sobom, posebno ukoliko želimo da stvari funkcionišu onako kako nam odgovara. A načini na koje to može da se izvede su mnogi. Postoji more primera, milijardu mogućih kombinacija sa željom da se ne ogrezne u konformizmu. Dok odgovaramo ili se trudimo da odgovorimo postavljenim standardima (često diktiranim od strane medija), zaboravljamo na najvažniji i najosnovniji izazov – da budemo ono što jesmo. Zbog svega toga prirodno je što ponekad želimo da napravimo iskorak iz sopstvenog života, da ga pustimo da malo teče bez nas. On to sigurno može.
Što je najzanimljivije, uopšte ne grešimo kada to pomislimo. Život je sam po sebi postavljen na jake racionalne osnove, ima savršeno dobar raspored i odvijaće se automatski po savršenom redu. Mi ionako samo prisustvujemo. Figuriramo poput statista sa zadatkom. Teško bi se moglo reći da zaista držimo konce u svojim rukama. Kad bi zaista bilo tako, onda bi to bile naše mere. Za radikalni preokret u ime filozofije "živeti svoj život" danas najviše nedostaje hrabrosti i samopoštovanja. Na stereotipe ipak ne treba pristajati. Na kraju krajeva, trućanje o tome da se ekonomisti uvek najlakše zaposle ili da je prisustvo na fensi koktelu pokazatelj nekog visokog društvenog statusa ipak su samo najokoštalije predrasude.
Ipak, to su prilično česti klišei u koje, nažalost, verujemo i na čije se ispunjenje prisiljavamo, ili bar neki od nas. U suštini, na kraju dana svi znamo da za uspeh ipak ne treba sve da se žrtvuje i da je perfekcionizam u načinu življenja obično samo drskost i glupost istovremeno. U životu koji vodimo ništa nije važnije od onoga što nas čini živim.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Ponekad bih voljela da je moj život lokomotiva bez mašinovođe i da se sve odvija „automatski u savršenom redu“; a onda sam sva u očekivanju tog sudbonosnog „sudara“ viših sila, bez kraja i konca u sopstvenim rukama. Mirno, pa kad se šta desi, „živim svoj život“ onako kako mi je ne početku dat, a bez upliva sa strane i prepuštena sama sebi. Gdje je tu red, ako ne u sređivanju počinjenog nereda koji se, eto, desio negdje usput pa nas zabacao ko zna na koju stranu zanio, preklopio i prevazišao naše snage i moći da bilo šta promijenimo na sebi ili bar utičemo na svijet oko sebi. Nismo ni mi baš naivni i samo tako „nezaštićeni“ i sami. Zbilja je beskrupulozno živjeti svoj život samo tako i bez ičije pomoći.