Senegal se nalazi na prelazu iz pustinjske u tropsku Afriku, a četiri velike reke – Senegal, Casamance, Saloum i Gambija, lenjo teku do mora bogatog ribom. Hiljade čamaca odmara se duž 700 km plaža, a kolonijalni gradovi Ziguinchor, Gorée ili Saint-Louis prizivaju nostalgična sećanja. Površina Senegala je oko 200.000 kvadratnih kilometara, a stanovništvo broji blizu 10 miliona, od kojih oko tri miliona živi u glavnom gradu, Dakaru, i njegovoj najbližoj okolini. Senegal je republika od 1958. godine, mada je skoro 300 godina bio pod francuskim uticajem i dominacijom. Francuski je još uvek službeni jezik, deca ga uče u školama, a wolof, najrasprostranjeniji jezik domaćeg življa, u velikoj je opasnosti od postepenog izumiranja. Stanovništvo je muslimanske vere (samo je pet odsto katolika), ali vrlo liberalno, mada će Senegalci reći da su svi u stvari animisti. Za animiste, sve je život i sve je živo, paralelni svet može oživeti u svakom trenutku i bilo gde, svi veruju da sva bića i stvari imaju dušu, a život ima smisla samo kroz vezu s mrtvima.
Najbolje vreme za posetu je sušno razdoblje koje traje od novembra do maja, mada i kišno razdoblje ili, kako neki stanovnici evropskog porekla kažu, razdoblje prezimljavanja, ima svoje čari. Nažalost, kiše nisu tako česte u severnom delu zemlje, a nebo je čisto i prozračno, dok se u južni i istočni deo zemlje ne odlazi, jer su jedino tamo kiše zaista obilne. Sagrađen na poluostrvu, Dakar sa svojim oblakoderima liči na neki grad s juga Evrope. Život se odvija oko Trga nezavisnosti, ali što se više približavamo Medini, starom delu grada, Dakar sve više liči na ostale gradove trećeg sveta. To je kosmopolitski grad, gde žive ljudi svih rasa i uglavnom se bave trgovinom. Probijanje kroz ulice središta otežaće vam ulični trgovci u želji da prodaju bar neku sitnicu, naravno, uz veliko cenkanje. Ribarstvo je prva ekonomska aktivnost zemlje, dok je treća važna izvozna stavka kikiriki; naravno, prihod od turizma je na drugom mestu. Ostrvo Gorée udaljeno je 20 minuta vožnje brodom od Dakara. Na uzvišenju od bazaltne stene nalazi se utvrđenje, a u nižem delu ostrva načičkane su kuće čije su fasade obojene nežnim bojama. Ostrvo su otkrili portugalski moreplovci još davne 1444. godine, a služilo im je kao luka za odmor i obnovu zaliha pre nastavka putovanja. Sve dok 1677. godine nije pripalo francuskim kraljevima, ostrvo je bilo pod vlašću Holandije, Engleske i Portugala.
Tokom 300 godina Gorée je bio polazna tačka trgovine robljem i na ostrvu i danas postoji obnovljena kuća robova, odakle su brodovima milioni robova prevoženi do Brazila, Antila, SAD, a čak 40 odsto umiralo je u toku prevoza. Brojke su zastrašujuće, procenjuje se da je Afrika izgubila tokom tog perioda 20 do 80 miliona muškaraca, žena i dece. Retba, Ružičasto jezero, udaljeno oko 40 km od Dakara, postalo je poznato jer se baš tu završavao reli Pariz-Dakar. Nekoliko stotina metara od okeana, jezero je okruženo dinama i gomilama soli. Slano je kao i Mrtvo more, duboko oko 1,5 metar, a pod vodom se nalazi slana kora skoro iste debljine. Danonoćno ljudi u vodi do struka vade so. Ružičastu boju jezero dobija u određeno doba dana zbog mikroorganizama koji žive u vodi. Južno od Dakara je turističko područje La Petite–Côte s brojnim hotelima koji se protežu duž peščanih plaža. Najviše je hotela u mestu Saly, gde uz odmor na plaži ili uz hotelski bazen možete uživati i u lovu na sabljarke ili druge velike ribe.
More je tu mirno zahvaljujući zalivu, a plaže su okupane suncem celog dana. Najveći turistički centar zapadne Afrike je Saly-Portudal, čija gradnja je počela 1984. godine. Nekad malo prljavo selo, danas je mesto masovnog turizma, ali, nažalost, i svega onog ružnog što donosi sledi masovni turizam. Nekoliko stotina metara od obale naći ćete se u savani i šumi baobaba. Baobab u prevodu znači "drvo od hiljadu godina", a njegov rast je neograničen, stablo mu može narasti i do 23 metra u prečniku. Prema mišljenju jednog senegalskog pesnika, postoji neka mračna veza između baobaba i slona. Uprkos veličini, baobab je osetljiv kao trska. Ima vrlo plitko korenje, a drvo mu je mekano kao puter. Njegovo postojanje za Senegalce je poput proviđenja; kora služi za izradu užadi, od kore i lišća priprema se ukusan čaj, sveže, mlado lišće koristi se kao povrće, a suvo lišće se melje u prah (lalo) i dodaje hrani. Od ploda, koji zovu "majmunski hleb", pravi se sok kiselkastog ukusa. Vožnjom duž obale u pravcu severa oni s malo više avanturističkog duha mogu se odlučiti da večeraju tradicionalno jelo i da provedu noć pod šatorima kampa smeštenog na ivici pustinje, a u rano jutro, pre povratka kamionima u "civilizaciju", mogu jahati na kamilama.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.