Koje su granice tehnologije i gde počinje veštačka inteligencija? Do koje tačke imamo kontrolu? Ova, a i mnoga druga pitanja, očigledno zaokupljaju um i maštu mnogih prvoboraca IT industrije, koji stalno na raznim poljima testiraju granice izdržljivosti današnje civilizacije.
Jedna od zemalja koja su u tome najdalje otišle je, svakako, Japan. Ulice japanskih gradova već danas izgledaju futuristički (ne samo napaćenim Srbima), sve je prožeto tehnološkom infrastrukturom, a ponekad pomišljate da čak i kroz stabla drveća prolaze kablovi, a ni vetar ne duva dok se ne pritisne odgovarajuće dugme.
Verovatno u želji da dokažu da su, ipak, normalni, Japanci su se odlučili da jedan od svojih, evidentno otkačenijih, proizvoda, ponude i na svetskoj pijaci, pa da vide kako stoje (ili – dokle su dogurali). Radi se o Sony-jevom robotu Aibo, koji bi uskoro trebalo da počne da se prodaje širom Australije.
Aibo je (verovatno ste videli na televiziji, u emisijama tipa “No Comment”) elektronski pas, projektovan tako da izađe u susret željama onih koji bi želeli da imaju kućnog ljubimca, ali im način života ne dozvoljava da se o njemu staraju (?! – ima u srpskom jedna “masnija” izreka koja uopšteno, a odlično opisuje ovakav stav, ali o tome nekom drugom prilikom). Elem, ako nama i nije razumljivo, Japancima koji žive u skučenim stanovima i pritešnjeni golemim radnim vremenom (i kad je u pitanju dnevni, i kad je u pitanju godišnji ciklus), verovatno jeste. Aibo je svojevrsna igra rečima, skraćenica je od “Artificial Intelligence RoBOt”, ali takođe i punoznačna reč, koja na japanskom znači drug, prijatelj, ortak, pratilac. Tvrdnje iz Sony-ja, prema kojima je ideja vodilja pri pravljenju Aibo-a bila da se premosti jaz između ljudi i tehnologije i, što zvuči posebno morbidno, istakne mogućnost njihove interakcije, zvuče gotovo groteskno u zemlji u kojoj su ljudi toliko upućeni na tehnologiju da (verovatno) jedva čekaju da se makar malo odmore od nje, a ne da im još i van radnog vremena elektronski pas kevće po stanu… i još da plate to zadovoljstvo.
Bilo kako bilo, Aibo se pojavio 1999. godine i od tada do danas je, širom sveta (ali ipak najviše u Japanu), prodato 95.000 primeraka. Roboti Aibo koji se danas prodaju, tehnološki već pripadaju drugoj, usavršenoj generaciji.
Inače, mogućnosti Aibo-a su impresivne: odaziva se i reaguje na glasom izdate naredbe, a to pseće svojstvo na perverzan je način ukršteno sa preimućstvima hi-tech kulture – kada mu se naredi, Aibo može, recimo, da snima slike zahvaljujući digitalnoj kameri ugrađenoj u nos (kao što vidite, vaš rot ili bobtejl nije mu ni prineti). Ipak, opskrbljen je i malo “prizemnijim” algoritmima, pa tako ume, na primer, “da se igra” (tako kažu u Sony-ju; možda bi bilo objektivnije – “da simulira igru”), ali i da izrazi šest osnovnih emocija (znamo da je baš vaše kuče najpametnije na svetu, ali da li vam je poznato da neki pas, ma kako pametan bio, može da postigne ovako nešto? možda Lesi?).
Sve u svemu, cena je – prava sitnica: 3.000 australijskih dolara ili 1.530 američkih (ili, ako to prevedemo u ono čime Srbi mere vrednost svemu – nemačke marke, to mu opet dođe negde oko tri soma). Osim samog robota, biće moguće kupiti i razne programe, dodatke, kartice, gedžete koji – pogađate – obogaćuju Aibo-ov pseći život, uvećavaju njegovu funkcionalnost ili mu, jednostavno – ulepšavaju izgled.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.