Koliko god godina da imate, nije lako kada vam neko umre – a ako ste tinejdžer, može da bude posebno teško, zbog pojačanog intenziteta emocija koji je čest u tim godinama. A uvek je potrebno znati kako da se izborite s osećajem gubitka, jer je to nešto što se može desiti bilo kad.
Veoma je bitno da u takvoj situaciji – kada je umro neko do koga vam je bilo stalo – budete iskreni i prema sebi i prema drugima. Pokušajte da budete svesni šta je to što osećate i da svoje emocije prihvatite, koje god da su, jer ćete samo tako moći da krenete dalje. Moguće je da ćete osećati tugu, žaljenje, usamljenost, krivicu, bes, šok, sumnju, olakšanje, frustriranost, napetost, otupelost, paralisanost (kao da niste u stanju da se pomerite niti da donesete bilo kakvu odluku) – potpuno je normalno da osetite bilo koju od navedenih emocija, kao i da se one smenjuju.
Jednom kad prepoznate šta osećate, potrebno je i da to izbacite iz sebe – pre nego što eksplodirate. To nije uvek lako, jer se nekad stidite svojih osećanja ili se bojite da ih izrazite, ali je potrebno da se ne biste samo osećali sve lošije. Postoji više načina da to učinite, a neki od njih su razgovor s roditeljima ili prijateljima ili odraslim osobama kojima verujete (rođaci, omiljeni nastavnici, svešteno lice ako idete u crkvu…), pisanje dnevnika (na papiru ili bloga – bolje na papiru, da ne biste svoja najintimnija osećanja izlagali svakom neznancu koji pročita vaš blog), pisanje pesama ili priča, sastavljanje sveske uspomena sa slikama i slično, a nekada je koristan i razgovor s psihologom.
Emocije koje osećate dok se borite s gubitkom mogu da budu iscrpljujuće. Promena okruženja, makar i nakratko, može vam doneti olakšanje i pomoći vam da stvari sagledate iz drugačije perspektive. Razmislite o poseti nekome, izlasku s društvom, čitanju knjige, slušanju muzike, gledanju filma, nekom sportu ili samo vežbanju (pomaže ako se izmorite na taj način), odlasku na masažu, kozmetički tretman, kod frizera (poenta je da vam neko radi nešto što vam prija), nekoj mini-ceremoniji na mestu koje je volela osoba koja je umrla.
Preživljavanje gubitka može da podrazumeva prilično dug period prilagođavanja, i to je sasvim u redu. Prilagođavanje gubitku drage osobe nije nikakva trka, niti nešto što se može isplanirati korak po korak. Svako se na svoj način suočava s gubitkom i u redu je da učinite ono što vi osećate da treba. Ako deluje kao da se prijatelji i porodica baš i ne pretržu od pomaganja, može se raditi i samo o tome da čekaju na neki nagoveštaj od vas kakvu vrstu pomoći želite – recimo, da li biste radije da izađete negde u društvu ili samo da budete ostavljeni na miru. Ukoliko budete imali strpljenja i sami sa sobom i sa svima oko sebe, vaš život će s vremenom poprimiti prijatniji oblik – to ne znači da ćete zaboraviti na dragu vam osobu, već samo da ćete nastaviti da živite punim plućima, što bi i ta osoba nesumnjivo želela.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
To je nešto najgore što čoveku može da se desi u životu, da izgubi osobu koju najviše voli. Meni se to dogodilo i taj bol, strah, tuga i milion drugih osećanja nikada nije bilo toliko jako. Plakala sam dve nedelje bez prestanka, nisam uopšte razmišljala o daljem životu jer nisam znala kako dalje. Ta tuga i bol nisu iščezle ni posle pet meseci i nikada neće. Ne postoji lak način da se preboli odlazak voljene osobe. Mnogo puta se desi da osobu tražiš pogledom, da je dozoveš, prosto da zaboraviš da je nema, sećaš se njenih reči, osmeha i događaja i tada ti je još teže. Tada mnogo pomaže odlazak na grob, pisanje pesama, razgovor sa dragim osobama i gledanje slika. Nekada tuguješ manje, nekad više, ali nikada ne prestaješ da tuguješ.
To je veoma bolno iskustvo i veoma je teško prebrodeti ga. Znam to jer je mojoj ćerki početkom godine umro drug. Nije spavala danima i plakala je usred noći, ali je nastavila dalje. Ne znam da li je skroz prebolela i sumnjam da će ikada, drži se na svoj stoički način, što je prema meni začuđujuće da se tako ponaša u tim godinama. Mislim da ko prđe tim težim, užasnim putem i uspe da se izbori sa tim, sazri mnogo brže od ostalih vršnjaka.
Razmišljam kako je i bolje što je otišao; kako je tamo negde gore veseo i srećan, kako me čuva i gleda, i da je ovako bolje i za mene i za njega. Niko ne zna pravu istinu, ali mi je lakše da verujem u ovo.
Jeste da boli, ali istovremeno postajemo svjesni kako je dobro što je ta osoba uopšte postojala u našem životu. Ona više fizički ne postoji, ali postoji „bogatstvo“ koje je sa nama podijelila.
Težak je to period, nezahvalno ga je definisati. Nažalost, kad nekog prebolite, mnogo vam je teže da se naviknete bez njega.
Toliko loših stvari u mom životu… Mama mi je umrla od raka, tata se ponovo oženio, malo je osoba kojima još uvek nešto značim. Kada mi je mama umrla, mislila sam da se nikad neću izvući iz ovoga. Ali prolazi nekako, život ide dalje, iako je bol još uvek tu. Matija i Stevan – nisam ni znala da me toliko vole i da su spremni toliko da učine za mene. Dve najbolje osobe na svetu, znam da me nikada neće razočarati. Hvala vam.
Tekst je odličan, ali recept ne postoji. Svakog dana je sve teže i teže, pa poželite da ni vi niste živi. Možda negde na kraju tunela čeka najdraža osoba na svetu.
Kao i u svemu, veoma bitan je način na koji je neko nama drag otišao od nas i to što ga nikad više neće biti na normalan način…