Kada se pomene reuma, obično se pomisli na starije ljude – na nečije bake, deke, možda roditelje ako su ti roditelji stariji. Mnogi ne znaju da samo u zapadnoj Evropi godišnje od reume oboli preko 30.000 mladih (mnogi od njih su tinejdžeri), i to od veoma ozbiljnih oblika reume.
Kako izgledaju ti ozbiljni oblici? Recimo, hronični poliartritis. To je progresivno oboljenje, što znači da se s vremenom pogoršava – a leka nema. Postoji terapija, postoji rehabilitacija, ali sve to služi samo tome da se napredovanje bolesti uspori i život obolelog učini koliko-toliko podnošljivim. Međutim, i uz svu pomoć koju savremena medicina može da pruži, život obolelog nikad više neće biti kao ranije.
Prvi simptomi su prilično neupadljivi. Recimo, probudite se i bole vas ručni zglobovi, pa ne možete da namestite frizuru. Pomislite da ste se udarili u snu. Bolovi prođu sami od sebe i vi zaboravite na njih – dok se ne vrate, a vrate se. I postaju sve jači i jači, dovoljno da se rasplačete od bolova, a nikakvih drugih simptoma nema – nema temperature, nema groznice, nema viroze, samo vas jezivo boli kako probate da se pomerite.
Kad stvari dotle stignu i kada vam dijagnostifikuju reumatsko oboljenje ove vrste, život se u potpunosti promeni. Nema više žurki, igranja, sportova, časova fizičkog, bilo kakav fizički napor osim rehabilitacije je strogo zabranjen. Nastavnici u školi obično imaju razumevanja za ovo, pa je obolelima dozvoljeno da u školu ne nose knjige, često ih i premeste u učionicu u prizemlju da ne bi morali da se penju. Vršnjaci tu često budu znatno suroviji – obolela osoba je i dalje njihov vršnjak i ne izgleda obolelo, pa mnogi misle da samo folira da bi privukla pažnju i izvukla se od obaveza.
Oboleloj osobi neophodan je stalni oprez – ako nekom prilikom malo brže krene uz stepenice, sledećeg dana neće moći da se pomeri od bolova. Konstantno se piju gomile lekova, primaju se injekcije, ide se na rehabilitaciju. Školu je još nekako i moguće završiti, posao je prilično teško naći. Onih dana kada se osećaju bolje mogući su izlasci – bez naprezanja i uz tablete protiv bolova. Moguće je i dalje imati prijatelje, imati dečka ili devojku, ali sve to uz jako mnogo opreza, mnogo pažnje i razumevanja za teškoće. Nekada je operacijom moguće popraviti neki od zglobova koji je oštećen bolešću, nekada ne. Obolelom može da bude veoma teško da ubedi okolinu da stvarno nešto ne može da uradi, recimo, da običnu flašu ne može da otvori. A ne može, sve i da umire od žeđi.
S ovom bolešću je moguće živeti, iako dovede do invalidskih kolica. Moguće je, ali je teško; obolelom je potrebno mnogo lične snage, snage da se ne preda, kao i razumevanja i podrške okoline. Ako znate nekoga s ovakvom bolešću, molimo vas da ga razumete i podržite – a ako ste, nesrećnim slučajem, oboleli vi, želimo vam da istrajete i da živite najbolje što možete.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Uz dužno poštovanje autoru, gluplji tekst odavno nisam pročitala! S obzirom na to da se radi o vrlo ozbiljnoj temi zaista ne razumem kako neko ima hrabrosti da piše o nečemu o čemu očigledno pojma nema. Ja imam reumatoidni artritis i da sam kojim slučajem ovaj članak pročitala onog dana kad su mi postavili dijagnozu, verovatno bih se zavukla u najmračniji ugao i sačekala da umrem. Mogu da zamislim kako se oseća roditelj obolelog deteta kada pročita ovakvo nešto.
Bolest jeste teška, ne može se izlečiti, ali se uspešno može držati pod kontrolom. Uz odgovarajuću terapiju može se živeti jedan vrlo kvalitetan život. Nije istina da je potreban stalni oprez i svakodnevno uzimanje „gomile lekova“. Strogo zabranjen bilo kakav fizički napor??? Ovo je smešno! Ne da nije zabranjeno, nego je više nego poželjno da se oboleli bave umerenim fizičkim aktivnostima koje im prijaju. Što su mišići jači, zglobovi će biti manje opterećeni. Mirovanje se preporučuje samo onda kada su zglobovi upaljeni. Kada je bolest aktivna, jeste teško. Potrebna je velika snaga, podrška okoline, a što je važnije od svega – potreban je dobar reumatolog. On će vam biti najbolji saveznik u borbi koja vam predstoji. Neophodno je što ranije postaviti pravu dijagnozu i odmah početi sa lečenjem, nagađanju tu mesta nema.
Jedino što je napisano u tekstu, a sa čime se slažem, jeste to da se život menja. Što, naravno, ne znači nužno promenu nagore. Sama činjenica da ste oboleli od bolesti koja se ne može izlečiti je zastrašujuća. Ali kada znate protiv čega se borite, borba ima smisla i nije tako teško kako se u prvom trenutku može učiniti.
Kada su mi rekli da se radi o artritisu, bila sam gotova da zaplačem i pitala sam doktorku: „Šta ću ja sada kada izađem odavde?“ Rekla mi je: „Živi normalno, živi zdravo.“ Poslušala sam je. Kod mene je bolest već dve godine u remisiji. Nemam nikakve bolove, ukočenost, niti bilo kakve druge tegobe. Ne sećam se kada sam poslednji put uzela nešto protiv bolova. Imam 34 godine i živim jedan potpuno normalan život. Svesna sam da će se artritis nekada možda ponovo aktivirati, ali isto tako znam da će ponovo ući u remisiju.
Ovakvi tekstovi mogu samo da uplaše ljude i da izazovu sažaljenje prema onima koji imaju ovu bolest, a to je nešto što nikome nije potrebno.
Imam nepunih 18 godina. Vec 2-3 godine imam bolove u zglobovima. Jedan reumatolog mi je rekao da imam lakši oblik reume, dok je drugi samo rekao da je to zbog moje razmaženosti. Pijem lek naproksen, u početku je delovao, sada skoro da i ne deluje. Bolovi su česti, nezavisno od vremenskih prilika i doba dana. Radila sam vežbe, što je pogoršalo stanje. Zanima me da li stvarno imam reumu, ili je u pitanju nešto drugo?! Hvala :))
Imam 16 godina i svi nalazi govore da imam reumu. Sve je počelo sad u februaru sa mojim zglobom šake. Šta moram i kako i koliko su štetne tablete i što se smije, a što ne? Pozdrav!
Ja bolujem od reume već 15 godina. Prve simptome bolesti sam osjetila u dvadesetoj godini. Prvi simptomi bolesti bili su mi vrlo teški. Svakog dana kad bih imala bolove i kad prođu, pomislila bih da ću da umrem i često sam plakala. Kad sam otišla kod doktora, rekao mi je da imam reumu i da se to ne može lječiti. Bilo mi je teško, ali sad sam naučila da živim sa tom bolesti.
Ja imam reumu! Nisam mogla da verujem kad sam videla ovaj članak? Inače, slažem se sa konstatacijom da su deca najsurovija. Ja imam 15 godina, a bolujem od reume od svoje 12-te godine. Dugi niz godina sam trenirala plivanje, ali nažalost imam ovaj problem… Želim da kažem da nije toliko strašno kao što je napisano! Moj najveći problem vezan je za moj kuk, pa koristim štake u poslednja četiri meseca, ali ne mogu reći da se osećam kao da ću završiti u glupim kolicima! Naučila sam da živim sa ovim problemom, i prihvatila sebe kao takvu! Volim da se družim, iako sam se jako razočarala u neke ljude. To mi daje još veću snagu da se borim, da ozdravim i da dokažem svima da sam i ja kao i ostali, uprkos problemu koji imam. Ako ovo bude čitao neko ko ima isti problem, želim da mu kažem da se sve može kada se hoće uz upornost i borbu. Onima koji nemaju ovakav problem želim reći da treba da se raduju, a ne da se zabavljaju na račun onih koji imaju neki problem, jer svako može da oboli od reume. Ni mi nismo hteli, pa smo dobili. Zato poštujte to što nemate ovaj problem i pomozite onima koji imaju kako se ne bi osećali jadno i zapostavljeno!
Želim da kažem da mi je jako drago što nisam jedina koja je obolela od reume. Meni je počelo sa 9 godina, i to naglo, zdrava sam otišla u krevet i tokom pola noći sam se probudila u jakim bolovima! Od tada je prošlo 9 godina, sad sam 18-godišnjakinja koja se bori sa tom opakom bolešću! Želim da napomenem da nema tu hroničnog poliartitisa! Hoću da kažem onima koji imaju tu bolest da se bore za svoj život, jer je to jedino važno u njihovom životu!