Problem iz naslova desio se mnogim tinejdžerima, i nemali broj njih nije znao kako s tim da izađe na kraj. Zar nemaju pravo na privatnost? Imate pravo na privatnost, naravno, ali ovaj problem nije nimalo lako rešiti.
Kad otkrijete da su vas roditelji na neki način špijunirali (čitali poruke u vašem mobilnom telefonu i proveravali spisak poziva da bi videli s kim ste pričali, prisluškivali vaše razgovore…), to prilično zaboli. Oni time izdaju vaše poverenje. Kako onda da im verujete za bilo šta, kad je jasno da ni oni vama nimalo ne veruju niti poštuju vašu privatnost? A ako se pobunite, najčešći odgovor bude da moraju da znaju šta se dešava s vama, da, kao vaši roditelji, imaju pravo na to, da pod njihovim krovom živite i da ima da ih slušate, vaša majka je vas rodila, a ne vi nju…
Pokušajte da razumete razloge svojih roditelja. Zaista nije verovatno da oni to rade iz zabave, dosade ili da bi vama napakostili. Rade to jer se plaše za vas, u ovom svetu koji se sve brže menja oni pokušavaju da se pobrinu da budete bezbedni, i zato osećaju potrebu da znaju što više o tome s kime ste sve u kontaktu i šta sve radite.
I, šta vi tu da učinite? Pokušajte da bez povišenog glasa i bez svađe kažete roditeljima da vas boli što vam ne veruju i što tako narušavaju vašu privatnost, i zamolite ih da vas jednostavno pitaju ono što žele da znaju.
Onda, ako počnu s pitanjima, iskreno odgovarajte na njih – tako bi vaši roditelji mogli da se naviknu na to da mogu da vam veruju i da više ne osećaju potrebu da vas špijuniraju. Možete i da pokušate da im sami što više pričate, i to bi moglo da ih opusti – a možete i da upotrebite psihološki trik i da ih prosto zatrpate (uvek tačnim) informacijama o sebi, tako da se osećaju ne samo sigurno što znaju sve što je potrebno da znaju o vama već i da budu prezasićeni takvim informacijama.
Ništa od toga ne pomaže? Onda se setite da vaši roditelji ne mogu da pročitaju vaš dnevnik ako ga vi ne pišete, ni vaše poruke ako ih ne sačuvate, ne mogu da proveravaju spisak poziva ako ga vi obrišete… A možete i da ostavite ponešto od podataka, da ostavite poneke poruke i deo spiska poziva, tako da ne bude upadljivo da nešto krijete od njih. I, naravno, sve vreme se čuvajte da ne upadnete u nevolje – ako ne pijete alkohol, ne pušite, ako vam dobro ide u školi, ako se vraćate kući onda kada obećate da ćete se vratiti, ako pomažete u kući, verovatnije je da će se vaši roditelji opustiti i verovati vam, jer ćete se ponašati kao odgovorna osoba.
Naravno, mi se nadamo da nećete morati da upotrebljavate nikakve tehnike prikrivanja, već da ćete se dogovoriti s roditeljima i da ćete se dobro slagati i verovati jedni drugima.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Sjajno; u strahu i brizi je „spas“, ali još više u slozi, saradnji i ponajviše povjerenju: samo ti mene, sine „pretrpavaj“ informacijama, ja sam jedna „radoznala mama“, koja se trudi da ima kontrolu nad kontrolom (ne može se sve „kontrolisati“ niti sto od sto obezbijediti… to bi bio vrhunac iste, kontrole bez smisla i svrhe- kao što je telefonsko objavljivanje privatnosti i lične pouzdanosti). Budimo odgovorni i pouzdani, u glavi i fizički, a ne po telefonima!