Na prvi pogled, tinejdžerima kao buntovnicima (sigurno znate za stereotip tinejdžera koji se buni protiv svega i svačega) stvarno nije potrebno savetovati da govore "ne", jer to ionako previše rade. Međutim, da li je zaista tako?
Tinejdžeri će, zaista, često nešto odbiti, buniti se, reći "ne". Ali, još i češće, podleći će pritisku sa strane. Pritisku svojih vršnjaka ("nisi ‘kul’ ako ne radiš što i mi, nećemo te voleti niti se družiti s tobom ako ne pristaneš"), pritisku momka ili devojke koji ih emotivno ili čak i fizički ucenjuju da učine nešto što zapravo ne žele, pa i pritisku roditelja koji zahtevaju da bude po njihovom ("ja sam tebe rodila, ne ti mene", "dok u mojoj kući živiš i moj hleb jedeš, ima da radiš onako kako ja kažem"). Zapravo, nemali broj tinejdžera, kao, ako ćemo iskreno, i nemali broj odraslih, ne ume da odbije ono što ne želi.
Da ne bude zabune, svakako da ne treba da radite sve što vam padne na pamet, bez obzira na to da li bi to moglo da vas povredi, ili da povredi nekog drugog. Ali, ne treba ni podlegati pritiscima sa strane da učinite ono što ne želite, ne kad se radi o stvarima koje su vam zaista bitne, stvarima koje se tiču vašeg kompletnog života i načina na koji želite da ga živite (recimo, ne treba "voditi rat" s roditeljima koji vas ne puste na jednu žurku, ali ne treba ni prihvatati da vas nateraju da upišete fakultet koji ne želite – prisustvo ili odsustvo s jedne žurke neće se odraziti na vaš kompletan život, ali izbor profesije i to da li ćete se baviti nečim što volite hoće).
Leto bi moglo da bude pravo vreme za uvežbavanje toga da kažete "ne". Imate više slobodnog vremena, manje ste izloženi svakodnevnom pritisku raznoraznih obaveza, i možete da krenete polako. Recimo, da se suprotstavite svojoj ekipi koja bi u kafić koji vi iz nekog razloga ne podnosite, i da im predložite neko drugo mesto koje bi se dopalo i vama i njima. Ili da se upustite u ozbiljniji razgovor s roditeljima o onome čime ćete se u budućnosti baviti (ako već znate šta želite, a vaši roditelji insistiraju na nečemu drugom), i da im ozbiljnost svoje namere pokažete time što ćete ono što vas interesuje proučavati i u toku leta (nađite neku zanimljivu knjigu koja se time bavi ili neke interesantne sajtove). Ili… Vi sami najbolje znate s kojih strana baš vama dolaze pritisci, tako da ćete sami najbolje odrediti čemu bi trebalo da se suprotstavite. A ako počnete u toku leta, kad je sve opuštenije i ljudi su zbog velike količine svetlosti generalno uzev boljeg raspoloženja, biće vam i kasnije lakše da se izborite za ono što želite.
Srećno!
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Sad sam ja ta druga strana, a moj sin ona prava, koja bi trebalo da nauči da kaže ponekad i „ne“, da li. U njegovoj školi nije baš sjajno, prilično je kontrastno dijete, od situacije do predmeta kao na klackalici, a moj muž i ja se trudimo da ga svojim uticajem i riječima nekako ujednačimo i izjednačimo rezultate „da“ i ne; jesmo li u pravu kad kažem da i nije bitno jesmo li, koliko je to njegov život, a on još mali i nezreo za konačne odluke u vezi sebe i svega što bi trebalo da ga se tiče iako nije svjestan toga i pokatkad odbija, sem što daje na znanje, tj. pruža slab otpor slabim ocjenama naspram onim najboljim. Jer, jeste najbolji, u nečemu, ne u svemu.
Izluđuje me mama kad komentariše moj izgled i sitne greške i propuste u životu koje je nemoguće promijeniti ili nadoknaditi. Onda pomalo „ohladimo“, a ja zamaglim stvar drugim prioritetima ili svojim odsustvom u njenoj blizini. I tjeram po svom, jer to je ipak moja glava, a to sam naučila od nje, kad smo bile mlađe i dostupnije za međusobne „intervencije“.
Kad neko od vama bliskih ljudi stalno insistira, naprosto nasrće stalno i iznova na ono što smatra bitnim za vas, pokreće istu temu kad god mu padne na pamet, „kljuca vas u mozak“ i ni za pedalj ne odstupa na vaše protivljenje, nerviranje i odbijanje dotičnog „prijedloga za razmatranje“, ne posustajte. U najmanju ruku osjetite se ponekad bespomoćnim, pomalo slabim za pružanje vječitog otpora i popustite najprije malo, za koji pedalj, prepustite se nirvani linije manjeg otpora, popustite pred ucjenom i složite se, a onda i učinite „po direktivi“, jer vam se učini da je suprotna strana možda i u pravu u vašem „slučaju“, čim toliko insistira, a i ne samo zbog toga. A razlog je malo žešći, učinili ste nekom po volji, nešto do čega mu je neobično stalo, obično su to roditelji i njihova nikad potonula briga, i osjetite se zadovoljnim, možda i sobom, zato što je sada sve kako treba, osjetite olakšanje kao poslije prestanka stalnog pritiskanja, čak sretni u novoj situaciji u kojoj ste se „najzad“ našli. Onda, poslije izvjesnog vremena se preispitate, uporedite različite momente, jer prije od silnih sukoba, suprotstavljanja rješenja i međusobnog kontriranja niste stigli. Sada u sagledavanju vidite i pozitivne strane i uz vaše korekcije u hodu, prihvatite stanje, jer vam tako odgovara, jer je to ipak vaš život, vaša odluka, iako tako nije u početku izgledalo zbog obostrane tvrdoglavosti, a bilo je bitno, nije da nije, samo konstantni način. Zaboravite odakle je poteklo i nastavite po svom u nadi da se nećete pokajati zato što ste pristali, kao što i niste, samo ste odista bili u akciji, a ne nedefinisani, statični u stalnom pasivnom „ne“. Ništa ne boli učiniti nešto, a i godi, čak se ni „zahvalnost“ ne podrazumijeva, ni vječito preganjanje koliko je ko čemu doprinijeo i pomogao. Do sljedeće stanice možda se takva prijateljstva i ohlade, ignorišu i svako krene svojim putem, i to je život, samo jedan, ali vrijedan „povremenog kolebanja“ i odluke.Neko vas je „pogurao“ kad ste bili „nesigurni“, postoji i to.