U zemljama razvijenog Zapada sasvim je normalno da tinejdžeri rade neki poslić kako bi zaradili za džeparac. Kod nas to nije baš svakodnevna pojava. To ne isključuje mogućnost da vi, želeći više novca, poželite da u slobodno vreme nešto i radite, a nije nimalo lako ako vam roditelji to zabrane.
Ima roditelja koji će takvu vašu želju dočekati dobrodošlicom, znajući koliko je radno iskustvo, kao i učenje kakav je osećaj kad sami nešto zaradite, dragoceno – ima i roditelja koji će dati sve od sebe da vam u tom nastojanju pomognu, pa vam možda i pronaći neki posao. Međutim, ima i onih koji će vam zabraniti takav pokušaj, uz različite argumente. Neki će smatrati da ste suviše mladi za to i da treba da se usredsredite na školu. A neki će smatrati da nipošto ne smete da radite jer će vam to upropastiti uspeh u školi.
Sad, tačno je da vreme koje biste proveli na nekom posliću ne biste utrošili na učenje školskih lekcija – ali šta ako svejedno želite da radite i da zaradite (možda vam je novac neophodan za nešto konkretno), a vaši roditelji uporno govore „ne“? U principu, trebalo bi slušati roditelje, ali to ne znači da je kompromis nemoguć.
Razmislite o njihovim razlozima. Ako vam i inače loše ide u školi, njihov strah da bi vam posao ugrozio ocene je i te kako opravdan. U tom slučaju, pitajte roditelje koje bi ocene oni smatrali prihvatljivim uspehom da vas puste da potražite posao i pokušajte da se dogovorite s njima da vam dopuste da nađete neki poslić jednom kad ocene popravite. U dogovor može da uđe i to da ćete taj posao ostaviti ako ponovo popustite u školi. Uspeh u školi uopšte nije nebitna stvar.
Ako su vam ocene već sasvim u redu, dogovor bi mogao da bude da potražite posao, a ako vam zbog posla ocene budu slabije, da posao ostavite. Ukažite roditeljima na to koliko vam je posao važan, ne samo radi novca već i radi sticanja iskustva kako je to raditi i zarađivati, i objasnite im da će takvo iskustvo biti korisno za vas.
I dalje ne ide? Pitajte roditelje postoje li neke kućne obaveze koje biste mogli da obavite (recimo, da operete tatin ili mamin auto), a da su oni voljni da vam za to plate.
Ako ništa od navedenog ne pomogne, preostaje vam samo da poslušate roditelje. Ipak su oni ti čija je reč odlučujuća. Jednom kad završite školu i postanete punoletni, moći ćete da tražite posao i ako to nije po volji vašim roditeljima, a do tada se strpite – ono što čine svakako rade jer su uvereni da je to za vas najbolje.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Moj profesor matematike nam je često u svojim predavanjima govorio: „Naučiti nešto pogrešno u životu je gore nego ne znati ništa.“ Rečenica deluje logično, ali je njeno značenje mnogo dublje nego što je iko u odeljenju očekivao. Lepo je steći radne navike kada si mlađi. Međutim, u našoj zemlji ne postoji mentalitet motivacije zaposlenih, bilo kroz lični dohodak, bilo nekom drugom stimulativnom metodom. Zarad ličnih, mahom ekonomskih interesa, većina domaćih privatnika primenjuje izvitoperen sistem kažnjavanja kroz umanjenje zarade pod raznim izgovorima. „Razlog“ za umanjenje dohotka može biti od benignog jutarnjeg kašnjenja na posao, iako je postojao kolaps u saobraćaju, do najbezobraznijeg, da se radnicima odbija od plate, jer „nije bilo prometa koji je planiran za taj mesec“, pa makar to bio period godišnjih odmora (a prodavnica prodaje zimsku odeću). Takođe, veliki antistimulans zaposlenima predstavlja takozvano „javno obaveštenje za prethodni mesec“, gde se navode imena najbližih rođaka ili prijatelja vlasnika radnje kako su „dali sve od sebe“ pa dobijaju povećanje plate, dok ostali mogu biti srećni ako nisu napravili ni jedan „penal“. Naš zakon je suvoparan kada je u pitanju ovaj problem te se mnogo pravila ponašanja u firmama, koja se odavno primenjuju u inostranstvu, ovde izbegava, ili ne postoje, a sve u cilju zaštite zaposlenog. Sve ovo može imati vrlo ozbiljne posledice na psihičko stanje zaposlenog da u svojim zrelim godinama nema prirodan odnos prema radnom mestu kao „drugoj kući“ gde provodi veći deo dana. Tako je profesor matematike ipak bio u pravu: „Naučiti nešto pogrešno u životu je gore nego ne znati ništa.“