Bez prevelikog pritiska na decu

Svaki roditelj veruje da ono što čini radi za dobro svog deteta, i najčešće i jeste tako. Problem nastane kada se u nastojanjima da se dete pravilno usmeri u tome pretera, da pritisak na dete postane veći nego što dete može da podnese, i to dovede do kontraefekta.
Konkretan primer: vašem detetu matematika nije bauk, naprotiv, voli je, i vi ga srećni podstičete u tom interesovanju. Izgleda da je dete talentovano, u dovoljnoj meri da se čak i takmiči i da u nekoj (manjoj ili većoj) meri na tim takmičenjima ima uspeha. Dete vam je pametno, srećno i veselo, i uživa u bavljenju matematikom, a vi, izgarajući od želje da se vaše dete što bolje pokaže, stalno ga podsećate da vežba zadatke, zapitkujete ga u vezi s matematikom, čim dođe kući s takmičenja, hoćete sve da znate, razbesni vas ako ono nehajno odgovara, kao da su to sve sitnice. Neki zadatak nije uspelo da uradi, u redu, dešava se i to, ali nije čak ni nakon takmičenja nikog od drugova koji su takođe bili na takmičenju pitalo kako su oni rešili taj zadatak – e, to vas već naljuti. Zar ga ne zanima? Kako može tako? Dete vas na ta vaša pitanja zbunjeno gleda, kao da vas uopšte ne razume. A vi i kasnije nastavljate da ga intenzivno podstičete da se bavi time što mu dobro ide i što ga očigledno zanima, i intenzitet se pojačava kako vam se učini da njegovo interesovanje bledi. A kao da bledi sve više.
U opisanoj situaciji roditelj često pretera s pritiskom na dete. Jer, deci je ono čime se bave u najvećem broju slučajeva igra. Ne vole kada neko od toga napravi nešto ozbiljno i nešto što se mora (kao roditelj u ovom slučaju), tada gube interesovanje. Dete može da deluje kao da je puno entuzijazma za nešto, ali se taj entuzijazam često razlikuje od entuzijazma odrasle osobe. Ako ono što rade postaje sve manje zabava, a sve više obaveza, lako može doći do toga da se detetu to više ne radi. Još je i gore ako ono što je nekad bilo zabava postane „ono zbog čega mama besni“.
Ovo ne znači da dete ne treba podsticati da razvija različita interesovanja i da se bavi onim što mu dobro ide. Naprotiv, treba, i treba ga ohrabriti kad naiđe na teškoće, treba ga pohvaliti i podržati. Ali, može da bude dobra ideja da se ništa od toga ne radi suviše intenzivno (pod „suviše intenzivno“ mislimo na ponašanje kao da se radi o pitanju života ili smrti), kako dete ne bi steklo utisak da je dobilo još jednu obavezu – što mu stvar duže ostane zabavna, duže će ga interesovati i bolje će u tome postati.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.