Želja je svakog roditelja da mu dete bude uspešno u životu i roditelji obično vaspitavaju decu tako da budu što je moguće sposobnija da uspeh i postignu. Međutim, najnovija istraživanja pokazuju da će današnja deca kroz petnaestak godina vrlo verovatno patiti od depresije.
U čemu je problem? Danas nije naročito teško utvrditi, najobičnijim posmatranjem, da se čini da najviše uspeha imaju "ajkule" – prodorne osobe koje ne dopuštaju da ih bilo šta zaustavi na putu do cilja, osobe koje su u velikoj meri neosetljive na potrebe drugih ljudi, jer bi ih u suprotnom te potrebe usporile i naterale da naprave kompromis sa sopstvenim potrebama. Tako stvari izgledaju ako pod uspehom podrazumevate veću sumu stečenog novca i prestižnu poziciju. A ko je to u stanju da postigne, u stanju je da postigne i sve ostalo što poželi – takvo je bar najčešće uverenje.
Kao rezultat konstantnog plasiranja imidža "ajkule" kao najuspešnije osobe, roditelji sve češće vaspitavaju decu da postanu upravo takva – da budu što je moguće prodornija i da ignorišu tuđe potrebe. Ma ko će još i o drugima da brine, kad treba prvo brinuti o sebi? Kao rezultat, vrlo je verovatno da će tako podizana deca zaista imati, barem što se pozicije i finansija tiče, veliki uspeh u životu.
Problem je što takav način razmišljanja (prodornost i neosetljivost na tuđe potrebe) čini ljude nesrećnim, što s vremenom vodi i do kliničke depresije. Čak i najveći uspeh prija samo onda kad ga je moguće podeliti s nekim, a s kime da ga podelite ako večito ignorišete tuđe potrebe (ne mislimo na vas lično, nego na osobe koje žive na ovakav način)? Kako biti srećan ako je vaš način života doveo do toga da ste konstantno usamljeni – a ko bi želeo da bude s osobom koja je neosetljiva na njegove/njene potrebe?
Naravno, jeste korisno naučiti decu kako da postignu ono što žele, ali je ipak dobro naučiti ih i da na tom putu ne idu preko leševa. Dokazano je da pomaganje drugima usrećuje, plus su živi ljudi svakako bolje društvo nego oni koje smo na putu do uspeha "pregazili". Sve to znači da je neophodno pronaći neki kompromis između sopstvenih potreba i ostvarivanja svojih ciljeva na jednoj strani i potreba i ostvarivanja ciljeva osoba do kojih nam je stalo na drugoj. I za decu je najbolje da to nauče što je moguće pre – počev od deljenja igračaka s drugovima u vrtiću.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Mislim da je ovo tema za vaspitne ustanove. Naime, ono što naše dete (majka sam devojčice od devet godina) ponese iz kuće vrlo je važno za njegov stav prema drugima u socijalnom okruženju: u školi, dvorištu… Ali, način ponašanja u grupi je onakav kako ga kanališe i odredi vaspitač – hoće li dozvoliti da male „siledžije“ prenose loše odnose iz kuće u grupu, ili će se posvetiti vaspitačkom radu i malim ljudima pokazati šta su dobri drugari i kako se živi u civilizovanom svetu. Moja devojčica ima problem u komunikaciji, a odgovor učiteljice je bio: „Moraš da shvatiš da ima loše dece koja ne žele da budu dobra“, što znači da se ona pomirila sa problemom i ne reaguje dok to ne postane njen problem. Opravdanje za vaspitače su male plate i nezadovoljstvo, dakle potpuno materijalističko, pa tu i nema mesta za nešto što nisu kategorije „sad i ovde“. Takav primer daju onima koje treba da nauče zajedništvu i saosećanju.
Moj sin, prvačić, rasplakao se juče u školi. Kaže mi: „Mama, učiteljica je juče pročitala nešto ružno o meni i prestao sam da plačem kad je rekla da više neće čitati takve rečenice. I o drugoj djeci je čitala tako.“ Kako – mislila sam i pitala ga, i ono što mi je prepričao bilo je šaljivo, ništa više. Dakle, moje dijete od šest godina se vrijeđa, buni i traži da drugi poštuje njegova osjećanja i njegovu malu, osjetljivu ličnost. Vremenom će, vjerovatno, usvojiti druge, isto tako djelotvorne, metode da se zaštiti, vrati lopticu ili samo bude drugima primjer za razmišljanje i reakciju.
Vrlo je interesantno posmatrati decu u uzrastu od 10 godina. To su ljudi u malom. Kao što već uče da se postave prema drugarima, tako uče i u školi i prema ljudima iz okoline da se postave tako da dobiju to što žele, tj. pažnju dece i ljudi sa kojima svakodnevno komuniciraju. Samim tim, ona uče u ovom današnjem surovom svetu da se prilagode i već su spremna na izazove.
Kao majka desetogodišnjeg deteta, koje sam učila da misli na tuđa osećanja i da ima prema svima obzira i respekta, shvatila sam koliko nisam bila u pravu, kada sam videla koliko moje dete ne ume da se uklopi jer većina dece je bezobzirna i beskrupulozna. Na kraju je bilo uglavnom usamljeno, po strani.
Od kada sam pustila svoje dete da se samo prilagodi sredini i kada je dete prihvatilo norme ponašanja dece iz svog okruženja (razred, ulica), ima puno drugara, omiljeno je u društvu. A to ne znači da ono ima razumevanja za tuđe želje, već da opet svoje potrebe ostvaruje kroz manipulaciju tuđim željama. Naravno da se kao roditelj zapitam kakvo će moje dete biti kad odraste. Da li će imati najboljeg prijatelja i pravu ljubav u životu? I da li će biti ispunjena osoba? A pitanje je da li će ono u današnjem surovom svetu to uspeti ako bude obraćalo pažnju na tuđe želje. Ili pak na unutrašnji poriv koji mu omogućuje opstanak, kako emotivan tako i materijalan.