Maloletnička trudnoća je u velikom broju zemalja, pa i kod nas, ne baš redak problem, ali je nekako najčešće uverenje da se to neće desiti baš vašoj ćerki, da se to dešava nekim drugim devojkama, ali ne i vašem detetu. A onda vam uplašena i uplakana ćerka prizna da je u drugom stanju. Podrška roditelja je u takvoj situaciji najvažnija.
Nažalost, najčešća reakcija roditelja kad saznaju takvu vest nije podrška svom detetu. Roditelji se osete razočarano u svoje dete, izdano, ljuti su i često reaguju agresivno, vređajući ili na drugi način povređujući dete koje je već ionako pod stresom i isprepadano. Sasvim je razumljivo da se roditelj u takvoj situaciji oseti loše, pa i povređeno, ali bi agresiju koju oseti ipak trebalo da izbaci na neki drugi način, koji neće povrediti dete kome su tada više nego ikad potrebni podrška i ljubav. Kasno – već ste se izvikali na ćerku i izvređali je? Onda bi dobro bilo što pre joj se izviniti, objasniti joj da ste tako govorili u ljutini i uveriti je da je ona i dalje vaša voljena ćerka. Jeste, pogrešila je što nije na vreme razmišljala o mogućim posledicama onog što radi, pogrešila je što se nije zaštitila od trudnoće (u nekim slučajevima, greška je i što je uopšte imala odnos), ali je i dalje vaše dete i vi je i dalje volite. I bićete uz nju.
Sledeće je, naravno, odluka šta dalje. Da li će ćerka zadržati trudnoću? Ako hoće, da li će nakon rođenja zadržati dete ili ga dati na usvajanje? Pažljivo – i obavezno zajedno s ćerkom, jer se radi o njenom telu i njenom detetu (da, da, trebalo je na to da misli ranije, ali prošlost se ne može izmeniti – a ćerka treba da nauči da donosi zrele odluke) – razmislite o razlozima „za“ i „protiv“ za svaku od tih mogućnosti. Taj razgovor treba obaviti nakon lekarskih pregleda, jer bi medicinski razlozi mogli učiniti nepreporučljivom neku od opcija.
Dete treba posavetovati, ali konačna odluka bi trebalo da bude njena, a roditelji bi trebalo da uvere ćerku da će, za šta god da se opredeli, biti uz nju i podržati je, čak i ako se ne slažu s izborom. A onda, u zavisnosti od donesene odluke, porodica treba da odluči kako će se stvari dalje odvijati (ako se trudnoća prekida, treba odabrati gde će se to obaviti i zakazati termin; ako se trudnoća zadržava i dete ostaje u porodici, treba se dogovoriti koliko će se ko starati o bebi dok majka ne bude dovoljno stara da sve obaveze oko deteta preuzme na sebe, i koliko će, ako je moguće, u svemu tome učestvovati detetov otac).
Ovakve situacije su izuzetno stresne za celu porodicu. Na roditeljima je, kao na starijim i zrelijim, da pokušaju da ublaže stres i da svom detetu pruže pomoć, podršku i bezuslovnu ljubav – tada sve nekako postane lakše za celu porodicu, a nekad se takva situacija pokaže i kao prikriveni blagoslov – recimo, rodi se divno bepče koje, uprkos nezgodnom početku, izraste u divno ljudsko biće za koje ste srećni što ste ga upoznali, a još i srećniji jer je član baš vaše porodice.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Ja nemogu imati decu a zivot bih dala za jedno dete;ja bih ga cuvala i othranila nulasestcetri cetruosam dvadevet nuladvadevet.
Samohrani sam roditelj i imam tri, sada već odrasle ćerke. Bogu hvala pa mi se ovako nešto nije dogodilo, ali sam naravno mislila šta bih ako … Članak je divan i mislim da bih sigurno jako pomogla i bila uz svoje dete čak i kad je na dnu. Ponekad i pametni naprave glupu grešku :))))
Članak je poučno realan. U džudou i ljubavi kraj je u principu neizvestan. Oni su se u porodici toliko voleli da su u jednom trenutku zaboravili zašto su zajedno. Uspeh nastaje u poverenju, strpljenju i ljubavi.
Ja sam rodila sina Uroša kada sam imala samo 17 godina, ali i neograničenu ljubav i podršku roditelja i sestre. Sada, 18 godina kasnije, kada razgovaram sa Urošem o odlukama u životu, on se slatko smeje kada kažem da bih, i da mogu da vratim vreme unazad, opet odlučila da imam njega. On je jedno predivno biće i ja znam da je svet bogatiji za jednu divnu osobu koja je igrom slučaja moj sin.
Deca oplemenjuju i podstiču, tako da se zaključak sam nameće, treba ih rađati i voleti, bez obzira na godine materinstva.
Mislim da je trudnoća maloljetne osobe u početku veliki stres za cijelu porodicu, ali u svakom slučaju, uz pravilne preporuke ljekara prelijepo bebče treba donijeti na svijet.
Veoma lepi saveti. Svako od nas bi trebalo tako da postupi ako se to ćerci dogodi. Ali nigde ne vidim u tekstu kako treba da se ponaša otac tog deteta? Ako je i on maloletan, zar ne bi trebalo i njega uključiti u odluku o nerođenom detetu, pa zar i on nije veliki deo te priče? Pa nije dete ona sama sebi napravila. To je nešto što oboje treba da odluče, a ne samo mlada devojka, jer ispada da je odgovornost samo na njoj i odluka da li će dete zadržati ili ne, kako ga podizati ako se odluči da ga rodi (otac bebe bi obavezno trebalo da bude uključen, kao i njegovi roditelji, bio maloletan ili ne). Ne uključiti oca bebe u sve ovo, znači da je on samo reproduktivno biće, što mislim da je veoma pogrešno, zar ne? Sledeća tema bi trebalo da bude „Šta ako vaš maloletni sin napravi bebu nekoj devojci?“ Kakav on treba da ima odnos prema tome, kakvu odgovornost, jer ipak je on otac tom detetu, pa i njemu treba pomoć, podrška i savet, kao i mladoj majci. Majka devojčica i dečaka.
Ovaj članak je odličan i treba svi da ga pročitaju, jer danas, sutra i mi mlađi ćemo imati decu i treba da znamo kako sa decom postupiti. Sa tinejdžerkama treba samo pričati i roditelji treba da imaju poverenja u njih. Ako nema neke super priče među roditeljima, onda su deca u stanju svašta napraviti. I to što ćerka ostane trudna desi se samo kad se desi, ne treba da se kaje niko, jer se ne bi desilo da nije to htela, ali odličan je članak.
Poučan, sjajan članak. Sa decom je teško samo prvih dvadeset godina.
Abortusi su ubistvo.